БАЧКА ПАЛАНКА – Својевремено су послови које су обављали, ћурчије, грнчари, паркетари, ковачи, били на цени, па су занатлије које су их обављале, уживале велики респект. Међутим, времена су се променила, а ова занимања данас су постала права реткост, а нека од њих су и потпуно нестала…
Последњи бачкопаланачки паркетар шездесет седмогодишњи Петар – Пера Милић, паркетарским послом престао је да се бави одласком у пензију пре неколико година.
– Посао паркетара заволео сам још као дете. У тајне овог посла увео ме је очух Јосип Јегер – Шваба, који је својевремено био први бачкопаланачки паркетар. Приликом постављања првог паркета, сећам се, имао сам једанаест – дванаест година, а постављали смо га у стамбеним зградама које се налазе преко пута данашње Гимназије. Од малих ногу овај посао ми је почео полако, али сигурно да улази у крв. До двадесет шесте године, постављањем паркета, бавио сам се заједно са очухом. Међутим, он је преминуо 1984. године, након чега сам био приморан да се осамосталим. Учланио сам се у бачкопаланачку Занатску задругу „Универзал“, која је мени баш као и осталим њеним члановима, проналазила посао.
– Сећам се добро, први мој самостални посао био је на терену у околини Задра, а потом је уследио још један терен и одлазак на Мали Лошињ (Хрватска). Догодило се то 1986. године. Био сам задовољан и послом и зарадом. Радио сам на одржавању хотела у Лошињу, „Белви“ и „Аурора“. Међутим, не дуго затим геополитичка ситуација уХрватској постаје све сложенија, па сам био принуђен да се селим. Одлучио сам да одем у Немачку, – каже Пера Милић.
Пера је брзо напредовао у послу који је радио са много воље, жеље и хтења.
– У Немачкој сам радио код газде који ме је врло брзо прихватио, јер сам био вредан, а уз то са лакоћом сам испуњавао све оно шта је од мене тражено. Вредно радећи, веома добро сам се сналазио у паркетарском послу, што су Немци изузетно поштовали. Међутим, у свему овоме постојала је једна препрека. Та препрека су била моја деца, односно синови Милош и Ненад, који су живели и одрастали без мене у Бачкој Паланци. То је био главни разлог што сам након више од двадесет година рада у Немачкој одлучио да се вратим. Догодило се то 2009. године. По доласку у Паланку отворио сам Паркет – студио „Милић“, и радио све до пензионисања.
– Посебно желим да истакнем да сам поносан на чињеницу, што ми је указано поверење да радим у два наврата у резиденцијалном објекту у Карађорђеву, такозваној Титовој вили, као и најстаријој кући у Немачкој у Еслингену. Ова кућа је иначе под заштитом државе. Такође сам поносан на још једну чињеницу – да у свом деценијском раду никада нисам имао ни једну рекламацију. Пет година сам пензионер, а време највише проводим са унуцима Срђаном, Михајлом и Матејом – истакао је Пера Милић, додајући и са друговима, како рече добрим људима и с њима се нејчешће нађем у два паланчка кафића „Јоле“ и „Сектор“. Заиста, на ова два места са својим пријатељима већ годинама проводим незаборавне тренутке. Са њима се дружим, опустимо се уз програм који сами осмислимо. Посебно бих, желео да истакнем Ђорђа Пашина, с обзиром, да је реч о особи каква се ретко среће.
Мада је пре пола деценије ставио тачку на посао којим се дуго и успешно бавио, Пера и данас са нескривеном жељом и усхићењем прича о послу који је обележио његов живот. Остаје жал у његовом срцу, што се паркетарска професија гаси. Мирис дрвета, сложеног у паркет остао је у његовим плућима, и чини се из њих никада неће потпуно изаћи.
