Давид (10) и његов деда Никола су се дружили девет година, када их је грубо раздвојила дедина болест којој није било лека. Осим што су му још док је био у породилишту рекли да личи на деду, он је са годинама стасавао у његово дело, још једног Николу, истог по души, препуног љубави и бриге и за ближње и за све остале који су се нашли у невољи, а да је он знао за то.
Код бака Мире, која је преостала да чува огњиште Пилиповића, Давид је недавно срео дединог даљег брата, који често иде у родно село у Босну, Бобољуске. Причао је о делу пута пред само село које је било у јако лошем стању, да пут више није проходан за сва возила, већ само она теретна и да је он задужен да прикупи прилоге од породица које потичу из тих крајева, да се пут поправи… Па ко колико може, и ако жели, да учествује. Чуо је, а и деда му је раније причао, да само још неколико људи живи у селу и сетио се обећања да ће једног дана и он видети кућу где се деда Никола родио. Само је слушао разговор који је водила бака и ћутао.
Давид је већ тада у џепу своје јакне имао беџ (улазницу) за Кобасицијаду, коју је добио од другог деде, Душана. Није имао ни годину дана када га је деда Никола први пут водио на дружење у шуму… И тако свих девет година. Чак су једне године освојили и пехар за најбољу кобасицу! Није било срећнијих од њих! Давид се ове године већ и договорио са бака Миром коју кобасицу носи сам на такмичење, и већ је питао маму да ли је у реду да се пријави као Давид Пилиповић Грубор.
Увече, после приче о селу, Давид је објавио мами да и он жели да помогне декином селу и да зна начин како ће зарадити новац. Испећи ће неколико куглофа, које је волео да прави и продаће их по пристојној цени на Кобасицијади!
Уочи те недеље, Давид је отишао у продавницу са списком материјала који му је био потребан. Потом је вредно осам сати провео у кухињи. Направио је четири колача, два ускршња куглофа, куглоф са поморанџама и кокосом и куглоф са чоколадом и вишњама. После сваког испеченог колача, припремао је калуп за наредни. Од бака Новке је добио целофан, а мама му је помогла око паковања охлађених колача. Желео је да куглофи буду савршени, да их људи желе пробати.
Матија (8) је то вече смислио и написао шарени натпис „Куповином куглофа донирате новац за поправку пута до села Бобољусци!“, и неизбежно срце. Срећом, у ту минулу недељу и би тако. На овом свету има добрих и људи и деце. Хвала свима који су Давиду и његовом млађем брату Матији уделили топао поглед и осмех тог хладног 5. фебруара и онима који су куглофе купили.
