Прича жене која је алармирала кориснике друштвених мрежа – о емотивном злостављању у браку, манипулацији, а потом о жељи за разводом и саботирању, оставља отворена врата са много питања о положају жена у нашем друштву и борби за своја права и своја постигнућа.
Када је прича жене која је вођена под иницијалима И.Т. постала горућа тема на друштвеним мрежама портал „Жена“ ступио је са њом у контакт и сада под именом и презименом је спремна да за нас исприча своју причу.
Ирена Трифуновић из Београда, која је живела и школовала се у Бачкој Паланци, за портал „Жена“ је проговорила о сваком проблему и боли коју је доживела у тренутку када је одлучила да каже „стоп“ токсичном браку.
– Уцене и психолошко насиље разлози су због којих жена и пожели да оконча мучан брак, а онда се деси да се у том процесу сусретне са још више таквог сипања “варикине у очи” него што је било у свим годинама заједнишва. Окончање једног односа за који сте веровали да је „заувек“ носи осећај пораза, несигурности и страха, а додатни пакао настаје када схватите да су мушкарци на Балкану охрабрени да буду осветољубиви и окрутни према женама, и да после прекида брака не могу да прихвате како супруга (више) није њихово власнишво и спремни су на све. И што је најгоре сматрају да им то припада и да не чине ништа лоше, ужасно је што их у том суманутом ставу подржава друштво – прича за Жену.рс Београђанка Ирена.
Емотивни вакум у глави
Како каже, период после развода памти највише по две ствари – емотивном вакуму који јој је владао у глави и спољним околностима које су јој деловале као хорор на јави.
– Врло брзо сам схватила да нисам једина која пролази кроз сличну ситуацију. Већина жена са којима сам причала имале су такав утисак – конфузију око онога што крај једног односа представља и, са друге стране, болно искуство тога да бивши партнер жели да вам науди физички и психички – истакла је Ирена.
Напоменула је и колико је битно да жена буде економски слободна и да не направи грешку коју она јесте и коју сада скупо плаћа.
– Моје лично искуство треба да буде опомена свим женама да је економска слобода, слобода у пуном смислу те речи. Како сам годинама радила у страним корпорацијама у тренутку кад сам покренула приватни бизнис, сматрала сам да би он требало да буде на име мог мужа и то је грешка коју сам скупо платила. Заједнички посао који сам развијала свим својим дотадашњим знањима, способностима и контактима из маркетинга припао је мом бившем партнеру. Концепт мог посла је требало да буде мој пензиони фонд и посао кроз који би могла да испољим сва своја интересовања, али је врло грубо тај сан отет од мене. Но, ту није био крај, мој надам се ускоро бивши супруг се уз то одлучио и да се послужи заједничком уштеђевином, наравно првобитно намењеној нашој деци. Тај новац сада апослутно припада њему иако сам годинама дотирала у тај фонд, верујући како тешко и напорно радим за будућност своје деце. Што сада није случај, будући да он није спреман да новац остави својој деци – испричала нам је жена која жели да на њеном примеру све жене схвате колико је битно да буду економски независне и опрезне.
Присвајање заједничке имовине није било довољно
Свака реченица коју је Ирена изговарала уводила је у нове проблеме са којима се сусреће.
– Чак и кад је присвојио апослутно сву заједничку имовину, то му није било довољно, јер је његов резон био да ја нисам “добра супруга” и не заслужујем ништа осим да у ритама спавам на картону на улици, како је том приликом и рекао. Болно је што то нисам очекивала и заиста нисам ни могла да претпоставим да ће растанак бити и мотивација да ме човек кога сам волела и отац моје деце уништи на сваки могући начин. Од разних људи слушала сам речи: “тако је како је, боље немој да затежеш да ти не узме и децу.” У тим тренуцима, нисам ни могла да размишљам колико срамно звучи то што говоре, како се не бих срушила на месту. Ако је мени, која у овом граду имам познанства, пријатељства и каријеру коју сам годинама градила, како је женама на ниско плаћеним пословима у малим срединама?! Не делује као да имају пуно избора – искрена је Ирена.
Испричала нам је и да ли је добила институционалну подршку и колико је она уопште корисна у ситуацијама као што је њена.
– Институције пружају подршку, али је јако тешко доћи до њих јер се ваш бивши партнер на све начине труди да опструира процес. Подршка женама у Србији, иако је номинално ту, недостаје на свим нивоима, почевши од оног чаршијског где се као неуспех сматра што ниси могла (или умела) да трпиш лош однос како би одржала привид савршеног брака, и то бреме се патријархално и традиционално, жени додели као крст који треба да носи до краја живота док је сасвим природно и очекивано да мушкарац настави даље као момак. Смејем се томе иако је тужно.
„Жена је увек крива“
– На почетку сам била шокирана колико људи се по аутоматизму окренуло против мене моментално сматрајући да је кривица увек на женској страни. Постоје људи који су ми пружили безрезервну подршку и то су људи који свој живот живе без компромиса. Али било је ту много подигнутих обрва и сумње и заиста ми је требало пуно снаге да наставим са својим животом осећајући погледе на себи, неодобравање и осуду. Само зато што сам изашла из односа који ме је гушио. Мој бивши супруг је уз помоћ свог брата и неколицине пријатеља мене пратио, снимао, претио, говорио деци страшне ствари, правио погрдне стикере са мојим ликом и још много тога… У тим тренуцима, нисам ни могла да размишљам колико је срамно све то, од осећаја немоћи да се као жена и мајка изборим са свим ситуацијама које ми је бивши партнер приредио и које ми приређује.
