У домаћим складиштима смештено је око 4,5 милиона тона пшенице, што овогодишњег рода, што изузетно великих пренетих залиха из 2022. Како Србија годишње троши око 1,7 милиона тона хлебног зрна јасно је да жита и те како имамо за извоз.
У односу на прошлу годину цена ове житарице је двоструко нижа и креће се око 20-ак динара по килограму, а то према речима пољопривредника не покрива ни трошкове производње. Уз то, Србија се суочава и са озбиљним логистичким проблемима када је реч о извозу житарица.
Са готово 700 хиљада хектара ове године пожњевено је 3,43 милиона тона пшенице. То што је род био рекордан, остало је у сенци приче о цени, којом произвођачи нису били задовољни ни у жетви, а ни данас.
“Поред 700.000 тона рода из 2021. које смо пренели у 2022/2023. и немогућности извоза због забране и извоза у режиму квота који је тешко био примењив, имали смо тенденцију очекивања произвођача и власника робе да ће цена пшенице током претходне године рапидно расти, те су се многи одлучили да робу чувају. Моменти да се пшеница прода по цени од 32 до 40 динара завршили су се у фебруару и зато смо ову тржишну годину започели са историјским залихама пшенице од преко милион тона“, каже Сунчица Савовић, директор Удружења „Жита Србије“.
Чак и да нисмо имали на залихама тако велике количине хлебног зрна, јасно је да би нам за извоз остала половина овогодишњег рода.
Пшеницом се скоро и не тргује
“Тржиште пшенице је током читаве прошле недеље било доста мирно, уз слабу тражњу и понуду. Берзански уговор за пшеницу закључен је на ценовном нивоу од 20 динара за килограм, што уједно представља и пондер цену. У односу на претходну недељу, цена је била виша за 3,63%”, наводе на Продуктној берзи.
„Ове количине доносе проблеме везано за складиштење, јер сада, када је жетва кукуруза у току и када се жетва соје приводи крају имамо комплетно крцата складишта и силосе. Уколико произвођачи буду решили да и кукуруз чувају мораће да крене у извоз пшеница или нешто друго, јер немамо робу где да сместимо. Ми смо 1. јула имали на располагању 2,5 милиона тона пшенице за извоз. Због незадовољавајућих цена понуда је мала и продаја иде јако споро“, објашњава наша саговорница.
„У овом трентуку тешко је предвидети шта ће се дешавати на тржишту. Ни људи који су деценијама у житарском сектору на светском тржишту не могу да дају разумно објашњење зашто су цене сировина у паду док цене хране рапидно расту“, додаје Савовић.
Из године у годину пада извоз пшенице
У структури извоза житарица пшеница се налази на другом месту, иза кукуруза.
“Извоз је у 2021. износио 1,071 хиљада тона, а прошле године 789 хиљада тона, што је за четвртину мање у односу на годину раније. Од укупног извоза две трећине се односи на извоз у земље Европске уније, а значајно мањи део, 32% у земље ЦЕФТА групације”, каже проф. др Бранислав Влаховић са Пољопривредног факултета у Новом Саду.
”Највећи извоз реализује се у Италију у количини од 306 хиљада тона, што чини 38% укупног извоза. Следе Румунија са 186 хиљада тона, Босна и Херцеговина са 100 хиљада тона, Северна Македонија са 86 хиљада тона и Албанија са 57 хиљада тона. Најзначајнија тржишта су, евидентно земље окружења, док је у 2023. значајно мањи извоз у Румунију, која је ранијих година била далеко већи увозник пшенице из Србије”, додаје наш саговорник.
На регионалном тржишту суочавамо се са конкуренцијом.
„Када је у питању тржиште Босне и Херцеговине, Северне Македоније, Црне Горе, Албаније и Италије наши конкуренти су Мађарска и Хрватска и у сваком тренутку када је цена пшенице тамо нижа него код нас купци ће се њима окренути“, каже Савовић.
Пшеница се извози у 23 земље света. У структури европског извоза Србија учествује са 1,1% и налази се на 12. месту.
“Највећи европски извозник пшенице је Русија са преко 27 милиона тона што представља нешто више од четвртине европског извоза. На остварени извоз утиче стање на светском тржишту, однос домаћих и светских цена, услова и трошкова превоза, а данас и оружани сукоб између великих светских произвођача и извозника Русије и Украјине”, објашњава Влаховић.
Утицај геополитичких дешавања на тржиште житарица
Велика количина робе на стању, чини се задаје исте главобоље и бриге као када жито не роди. Геополитичка дешавања у великој мери су утицала на смањење тражње за домаћом пшеницом.
“Од почетка сукоба у Украјини ми имамо велики проблем у извозу наше пшенице, пре свега, зато што је нама главно тржиште Румунија тј. лука Констанца. Можемо рећи да се највећи део нашег извоза своди на допремање баржама, будући да је то најјефтинији транспорт, до Констанце. Одатле даље ту пшеницу продају велике мултинационалне компаније”, каже Александар Богуновић, секретар Удружења за биљну производњу и прехрамбену индустрију у Привредној комори Србије.
Дешавања везано за црноморски коридор одразила су се и на продају пшенице произведене у Србији.
“Различита ситуација је била када је црноморски коридор био отворен и сада када је затворен. Оно што се дешавало док је био отворен је да је велика количина житарица из Русије и Украјине успела да дође на међународно тржиште по изузетно ниским ценама што је довело до пада цена на берзама, па самим тим и код нас”, објашњава наш саговорник.
Затварањем коридора, наглашава, долази до нове проблематике.
“Проблеми су изазвани због других начина транспорта, пре свега, оријентације на сувоземни пут преко Пољске и даље према земљама ЕУ, али другим коридором, а то је Дунав. Украјинско жито је, тако,с једне стране преплавило силосе у Констанци, а са друге стране је одвукло највећи део баржи тј. бродара да послују са транспортом робе из Украјине, онемогућавајући нама лакши транспорт и дижући трошкове транспорта нашим извозницима”, прецизира Богуновић.
“У тренутној ситуацији нама су повећани трошкови транспорта и потражња за пшеницом из Србије је мања, тако да извоза скоро и нема. На нама је само да се надамо да ће цене да се покрену на горе и да ће се простор у Констанцу ослободити и за нашу робу”, каже наш саговорник.
Ограничења у копненом превозу житарица
У новонасталој ситуацији наши извозници морају да траже алтернативне начине да превезу робу.
“Од почетка рата у Украјини, украјинска пшеница има третман да се може без царине увозити у земље ЕУ, а то је нама због конкурентности створило проблем. Да не занемаримо и логистичке проблеме које имамо у извозу. Ту не говорим о проблемима каминског транспорта“, каже Савовић.
„Проблеми које имамо на железници постоје већ дуги низ година. Мало је поправљено стање са једним бројем нових компанија којима је железница допустила да њихови вагони за превоз расуте робе буду у функцији на нашој железници. Али, стање пруга и даље није ништа боље. У једној мери смо растерећени што се тиче доступности вагона, што је у претходном периоду био проблем, али застоји на самој железници и даље постоје“, додаје наша саговорница.
Србија нема капацитете да самостално извози на далека тржишта
Блокирањем Констанце питање је да ли и где Србија може да прода своје жито.
“Често се чује у медијима афричко тржиште, Кина… Ми не продајемо нашу робу ван Констанце. Оно што иде сувоземним каналима иде у регион, пре свега, возовима и мало шлеперима. Али, то је мањи део робе. Најзначајнији извоз је у Констанци. То је за нас крајње тржиште, јер наше компаније немају силосе тамо, немају прекоокеанске бродове који могу да вуку велики количине житарица”, наводи Богуновић.
Објашњава да једна баржа може да превезе између 1.000 или 1.500 тона, зависно од пловности Дунава. Истовремено један прекоокеански брод носи и до 60.000 тона терета.
“Да бисте напунили један танкер треба вам 50-ак баржи да одвезете робу до луке, треба да је излагерујете у силосу, па да је претоварите на брод, да имате ту логистику… Само компаније које имају такву флоту могу да се баве продајом житарица по целом свету, а то не раде наше компаније”, каже наш саговорник.
“Када се чује да је наше жито завршило на пример у Египту или Кини треба знати да се такве набавке раде тендерски. И онда онај ко има и нашу робу у Констанци то комбинује са осталим житом. Тако у једној од преграда у прекоокеанским бродовима може бити и наше жито. Али, то нисмо извезли ми, већ је то продао неки међународни трговац”, прецизира Богуновић.
Земље ЕУ штите своје произвођаче забраном увоза украјинске пшенице
Због поремећаја на тржишту које је изазвала пшеница из Украјине, претходних месеци био је забрањен увоз ове житарице у пет земаља Европске уније. За разлику од Бугарске и Румуније, Мађарска, Пољска и Словачка су забрану наставиле да примењују и након 15. септембра када је Европска комисија одлучила да је не обнови. Против земаља за које тврди да крше међународне обавезе Украјина је поднела тужбе Светској трговинској организацији.
“Све те земље које су велики произвођачи, пре свега, Мађарска, Пољска, Словачка су, да би заштитиле своје тржиште, забраниле увоз, али су раније дозволиле транзит украјинског жита преко њихове територије. Чак и ако се Украјина позива на нека правила СТО, у случају поремећаја на тржишту ви можете да интервенишете таквим одлукама. Они тим мерамам с пуним правом штите своју производњу и произвођаче”, каже Богуновић.
У Европској производњи пшенице Србија учествује са ко 1,3 одсто и налази се на 16. месту.
“Највећи европски произвођач је Русија са 86 милона тона што представља нешто више од трећине укупне европске производње пшенице. Због суше у јужним регијама, мање површина под озимим усевом и нижих домаћих цена Русија очекује да ће производња бити испод рекорда прошле године. Истовремено производња у Украјини биће мања за 40 одсто”, каже професор Влаховић.
Ускоро би у Србији требало да почне сетва пшенице. У овом тренутку тешко је предвидети које ће површине заузети.
Пољопривредници очекивали да ће цена пшенице расти, а десило се супротно
“Прошле године пшеница је у сезони била 41 динар, а ове 21. Сада је већ пала на 19,5 динара. Ја сам оставио пшеницу, надајући се да ће цена ићи горе, али изгледа да сам се преварио. Боље би било да сам одмах продао по 21 динар, поготово што ће сада да дођу на наплату и лагер и фумигација. То значи да сада и да је продам не бих добио ни 19,5 динара, већ још мање”, каже Стеван Радованчев, пољопривредник из Зрењанина.
“Пољопривредници су у проблему, враћају аренде, позајмљује се новац, узимају кредите. Жито се мора посејати, а како и на којој површини видећемо. Питање је и колико ће се прихрањивати. Лично, мало ћу смањити пшеницу у односу на прошлу годину, али због плодореда морам да је сејем”, објашњава наш саговорник.
“Када се говори о тржишту житарица увек се гледају неки десетогодишњи просеци. Увек имате неку годину која буде јако добра, неку која буде лоша. Тржиште је прилично лабилно, поготово уназад неколико година. Имали смо сада проблем и везано за манифестације климатских промена од суперћелијских олуја, преко града, обилних падавина, ветрова до суше”, наводи Богуновић.
“Јако је тешко сада мењати сетвену структуру. Имате људе који су у тој производњи и имају адекватну механизацију, знање, искуство, радну рутину… Сетвена структура не варира много по биљним врстама од године до године. Максимално је то 10-ак посто. Може да се деси да се на светском нивоу смање залихе, па да се повећа тражња. Врло су непредвидива дешавања на тржишту”, додаје наш саговорник.
Стручњаци кажу да постоје бројни проблеми са којима се сусрећу пољопривредни произвођачи. Од ниских подстицаја, преко нестабилног тржишта, проблема са откупном ценом, високих трошкова производње, до лимитирајућих фактора више продуктивности као што су мале и расцепкане површине, застарела механизација…
На макроекономском нивоу, додају, потребно је на одговарајући начин дугорочно решити финансирање производње и откупа и стабилизовати тржиште. Једна од могућности повећања производње јесте и повољније финансирање, односно добијање кредита под повољним условима од пословних банака.
Најбољи савет који се ратарима може дати како би имали стабилан прилив финансијских средстава током целе године је организовати продају тако што ће 30% своје поизводње продавати пре жетве, 30% у самој жетви, а преосталих 30% чувати за даљу продају, која год ратарска култура да је у питању.
