Славуј Хаџић, новинар и сниматељ, детињство провео у Товаришеву

Славуј Хаџић је рођен 22. новембра 1934. године у Вуковару. Преминуо је у Новом Саду, 3. јануара 2007.

Занимљива је и богата биографија скромног и вредног новинара, филмског и телевизијског сниматеља – редитеља, монтажера, сценаристе… пионира филма у Новом Саду и Војводини и једног од првих филмских сниматеља у историји наше националне (тадашње) југословенске Телевизије, а првог у Војводини, не само ТВ сниматеља, него и новинара-дописника Телевизије Београд. Већ овим делом часне биографије припада му историјско, односно најзначајније место у развоју Радио-телевизије Војводине.

По избијању Другог светског рата (1941) његова породица је била приморана на селидбу у бачко село Товаришево код (деда Славуја и бака Јованке Бугарски) родитеља по мајци, где проводи детињство и завршава основну школу. Након ослобођења, породица Хаџић (отац Радивој, мајка Милана, брат Лазар и Славуј), селе се коначно у Нови Сад (1945), где Славуј завршава Гимназију; затим је апсолвирао на Правном факултету у Београду.

Славуј Хаџић био је у браку (од 1973.) са супругом Мирјаном рођеном Радивојев из Руме (а заједно од 22. децембра 1968.), са којом има два сина, Милоша (1976) и Јована (1977).

Цео његов живот, који је протекао у знаку филма и телевизије, може се систематизовати по фазама и времену ангажовања:

ФОТО КЛУБ ,,Бранко Бајић“ 1948-1965. Нови Сад

Још као ђак и студент почео је да се бави уметничком фотографијом и филмом. То има велик значај за будући његов рад, јер је научио како треба прићи мотиву, изабрати одговарајући угао снимања и направити коначни изрез фотографије, а убудуће и филмског кадра.

За антологијску фотографију зимског пејсажа са Петроварадинске тврђаве, под називом Тишина, добио је прву награду.

И награда на традиционалној изложби фотографије “Нови Сад 62”, поводом прославе Дана ослобођења; Нови Сад, 1962.

За колекцију од десет фотографија добио је престижну награду „Златно око“. Његове фотографије уврштене су у познате монографије Новог Сада, као што је, на пример, прво издање монографије др Драшка Ређепа Нови Сад град на реци. Излагао је широм Југославије – Београд, Сплит, Задар, Нови Сад, и у иностранству – Катовице и Будимпешта.

Сребрна плакета на XIV Покрајинској изложби фотографја у Суботици; Нови Сад, 1964.

КИНО КЛУБ ,,Славко Воркапић“ (касније ,,Нови Сад“) 1952-1966.

Истражено: од 1952. до 1964. – 12 филмова.
(Урадио је преко 20 филмова)

Оснивањем Кино-клуба у Новом Саду 1952. Славуј Хаџић се одмах прикључио првим киноаматерима. Афирмисан фотоаматер, сада већ студент, први пут је узео у руке и кино-камеру, коју неће испуштати из руку готово 50 година и која ће га определити да буде на почетку сниматељ и монтажер на филму, затим новинар-сниматељ или сниматељ-редитељ на телевизији. Тадашњи киноаматери снимали су прве журнале о догађајима у граду, писали текстове, сами развијали умкер-филмове, правили шпице, монтирали и озвучавали филмове. Године 1955-56. Славуј је са Бранком Милошевићем снимио свој први филм, Прича наших дана, који је ускоро на републичком фестивалу у Сомбору однео прву награду. Затим следи и награда за најбољег сниматеља у Србији. Познати су филмови Осунчана љубав, Еквилибрист, Младост пред судом и други… За филм Очи Сутјеске, рађен по стиховима Васка Попе, на Савезном фестивалу у Сплиту добио је награду и за монтажу.

Радио је на више од 20 аматерских филмова, награђиваних и приказиваних на фестивалима: Нови Сад, Сомбор, Загреб, Сплит, Сарајево, Љубљана, Скопље; актер је и првог учешћа једног југословенског аматерског филма из Новог Сада, на X Светском фестивалу аматерског филма – Кан, 1957. (Забрањени снови – сценарио Б. Чиплић, режија Б. Милошевић, камера и монтажа С. Хаџић).

Непосредно је учествовао у оснивању Првог југословенског фестивала 8мм аматерског филма, који се одржавао сваке године у новосадском Радничком дому и успешно је приређиван читаву деценију.

РАД У ТВ БЕОГРАД – Дописништво из Новог Сада и Војводине (1958-1975.)

Истражено: од 1. децембра 1958. до 31. маја 1976. преко 5000 новинарско сниматељских прилога и (или) краћих репортажа за Информативни програм;
Истражено: 52 документарна филма или дужих репортажа

Са деценијом искуства у раду на фотографији и филму и са југословенским и међународним наградама, највеће признање Славуј Хаџић је доживео када је одабран да буде сарадник Телевизије Београд 1958, на самом почетку емитовања ТВ-програма на српском језику. Био је први и једини дописник из Новог Сада и Војводине и то новинар и сниматељ, да би се касније и у другим већим местима примили талентовани извештачи. У овој телевизији радио је готово 18 година.

Прва његова репортажа за ТВ Београд из Војводине емитована је 1. децембара 1958. године – прича о покретном мосту преко канала у Кули, а у архивама ТВ Беоаград налази се преко 5000 новинарско-сниматељских записа, репортажа и мањи број документарних филмова. Поред самосталног снимања и извештавања, сарађивао је и са познатим телевизијским новинарима и уредницима из Београда као што су Игор Холотков, Захарије Трнавчевић, Љубомир Милин, Сергеј Шестаков, Јован Шћекић, Симо Гајин, Нада Ристић, Каменко Катић, Мила Кнежевић, Момчило Поповић…
Као јединствене и најзначајније документе из огромне архивске грађе о бурном економском, политичком, културном и спортском развоју у Покрајини, поменућемо сторије које су готово свакодневно емитоване у програму ТВ Београд, односно за тадашњу Југословенску радио телевизију – ЈРТ: урбанизам у Новом Саду и изградња железничке станице и градских блокова, Стеријино позорје, премијере и његове личности, значајне сликарске изложбе и ауторе, Змајеве дечије игре. Мајске игре у Бечеју, изградња и дешавања на Новосадском сајму, записи из пољопривреде, почетак гајења нових домаћих сорти пшенице, кукуруза и шећерне репе, спортски догађаји, такмичења спортских екипа и појединаца из Војводине, изградња новосадских факултета и дешавања у образовању, изградња Српског народног позоришта, изградња мостова у Новом Саду и Бачкој Паланци, брана на Тиси, серија филмских записа (60-их година) о гостовању Српског народног позоришта у Москви, Кијеву, Минску, Братислави, Прагу, Будимпешти, Букурешту и Крајови, гостовање Опере и Балета на фестивалу у Варни, сви политички догађаји у граду и Покрајини, сви актуелни догађаји из привреде… По задатку је путовао и у Француску, Немачку, Швајцарску, Италију, Португалију…

Снимио је уверљиве записе ерупције нафтног „вулкана“ код Кикинде, ерупцију гаса код Бечеја и борбу да се обуздају, као и две незапамћене поплаве 1965. на Дунаву, почев од пробоја одбрамбених насипа, правио је репортаже које су емитоване и на Евровизији.

1966. године одређен је да буде једини ТВ-извештач на путовању југословенске државне делегације по земљама Азије (Иран, Индија, Непал, Авганистан и Либан). Камером и пером бележио је сусрете са премијерима и познатим државницима, Индиром Ганди, непалским сувереним краљем Махендром и авганистанским краљем Заиром, иранским шахом Резом Пахлавијем и његовом тадашњом супругом Сорајом…
Радио је за ТВ Београд такође мањи број документарних филмова и серија (52). “Југословени у Октобраској револуцији“, „Југославија у Европи“ – увођење радне недеље од 42 часа. Делимично је радио и на великој серији „Милион људи са коферима“ – о нашим „гастарбајтерима“ у европским земљама, више ауторских емисија за серију ,,Камером кроз свет“, а са Миланом Ковачевићем је за „Караван“ снимио емисије о Ђердапу и Бачкој.

ТВ БЕОГРАД – Војвођанска хроника – Радио је на увођењу сталне недељне емисије од 1968. године. У почетку је био и ко-аутор те емисије уз сарадњу са уредником Милутином Станишићем. Због ангажовања и на документарним филмовима као и нарасле потребе да се Војвођанска хроника знатно прошири, касније је запослен новинар Стеван Чизмић као уредник и новинар ове сталне емисије која је трајала све до почетка рада ТВ Нови Сад, до 1975.

ТВ БЕОГРАД – Програм на мађарском језику – Учествовао је у припремама за покретање програма на мађарском језику и снимио је не само прву, свечану новогодишњу емисију (емитовану 1. јануара 1968. На Првом програму ТВ Београд) него и низ репортажа и емисија. У сарадњи са Карољем Вичеком снимио је и више емисија забавног карактера.

СТВАРАЊЕ ПРОФЕСИОНАЛНОГ ФИЛМА У ВОЈВОДИНИ И ОСНИВАЊЕ ПРВЕ ПРОДУЦЕНТСКЕ КУЋЕ „НЕОПЛАНТА ФИЛМ“ (1962 – 1975.)

Истражено: од 1958. до 1975. – 30 филмова

Упоредо са обавезама на Телевизији радио је најнепосредније и на утемељењу професионалне кинематографије у Војводини оснивајући продуцентску кућу ,,Неопланта филм“ 1966.

Заједно са колегама из новосадског Кино-клуба и другима који су пратили и подржавали њихов рад (Бранко Милошевић, Славуј Хаџић, Стеван Станић, Светозар Удовички, Мирослав Антић, Петар Латиновић и други), у том периоду је, као аутор – филмски сниматељ, урадио 30 документарних филмова. Први професионални филм у Војводини Нове реке (1962) снимао је према сценарију М. Антића, а у режији Б. Милошевића већ као продуцентска група Неопланта.

Крајем 50-их и почетком 60-их годима прошлог века снимао је и прилоге за ФИЛМСКЕ НОВОСТИ, као и низ документарних филмова за потребе града Новог Сада или пак институција које су желеле филмски документ о времену или догађају.

РАД У ТВ НОВИ САД од маја 1976. до 2006.

Истражено: 48 новинарско сниматељских прилога и репортажа за Информативни програм

Истражено: 402 документарна филма – емисије

Преласком у ТВ Нови Сад посвећује се потпуно снимању и режији у Редакцији документарно-образовног програма, где остварује 402 документарна филма и ТВ серије:

ПОЈЕДИНАЧНИ ФИЛМОВИ – ЕМИСИЈЕ различитог жанра, 149;
ПУТОВАЊА, путописни серијал од 61 емисије: Људи и крајеви Јужне Америке, по сценарију и вођству чувеног путописца Тибора Секеља, Чуда и лепоте природе, Човекова сазвежђа, На ћошковима равнице и други…;
КАО ПУТОВАЊА, путописни серијал од 23 емисије: Планине Југославије, Градови мостови, Бање Србије…;
ВОЈВОДИНА У БОРБИ, ЛИКОВИ РЕВОЛУЦИЈЕ РАТНА СЕЋАЊА, учествује у раду на 27 емисија;
КЉУЧ ВЕДРИНЕ, образовни серијал у коме је учествовало више од 70 најзначајнијих личности из разних области – уметници разних профила, новинари, лекари, академици, спортисти… Снима и режира 26 емисија;
ПОРТРЕТИ, серијал у коме снима или снима и режира 23 емисије;
ХОДОЧАШЋЕ, серијал емисија са темама из историје хришћанства и православне вере. Режира сваку од 51 емисије.
МИНИ СЕРИЈЕ – Поред горе наведених серијала, његов стваралачки опус броји и низ краћих серија које чине 42 емисија.
Радећи овај посао пропутовао је целу СФР Југославију, Европу и већину континената, о чему сведоче филмографски подаци.

Био је члан Управе и председник Кино-клуба ,,Нови Сад“, уредник Филмске редакције Трибине младих, један од оснивача ,,Неопланта филм“-а и Удружења филмских радника Војводине, делагат Скупштина Телевизије Београд и, касније, Телевизије Нови Сад, члан Комисије за кинематографију СИЗ-а Културе Војводине, члан жирија на фестивалима аматерског филма (Војводине, Србије, Југославије), Југословенског фестивала документарног и краткометражног филма и 2. Међународног филмског фестивала ,,Златни витез“ одржаног у Новом Саду.

Славуј Хаџић радио је на преко 5048 новинарско сниматељских сторија за Информативни програм и 496 документарних филмова које је снимио, снимио и режирао или само режирао. Радио је и на монтажи 14 документарних филмова.
Постоји око 20 документарних филмова за које не постоје потпуни подаци, те нису обухваћени у филмографији.

НАГРАДЕ И ПРИЗНАЊА
Славуј Хаџић добитник је 69 награда и признања.

Библиографија: Постоји преко 400 библиографских наслова (књига, каталога, часописа и новина) о животу и делу Славуја Хаџића.

Ценећи изузетно и разноврсно дело доајена филма и телевизије, као и чињеницу да је први телевизијски стваралац у историји Војводине, Управни одбор тадашње Радиодифузне установе Војводине Радио-телевизије Војводине је 22. марта 2007. године установио годишњу награду за целокупно ауторско дело на телевизији, под именом „Славуј Хаџић“ која се додељује 29. новембра сваке године, на Дан Радио-телевизије Војводине.

У Новом Саду је 2015. године промовисана и монографија „Славуј Хаџић – живот мишљен сликом“, ауторке Мирјане Хаџић, која, по речима рецезента, није само монографија о једном изузетном ствараоцу, већ и графија о једном нама још блиском свету и животу. Она представља изузетан, вредан и драгоцен допринос наше фотографске и филмске уметности, телевизијског новинарства и културе уопште.

Већ сам наслов монографије, а и фотографија на корицама – Славујев портрет са беретком на глави и пригрљеном филмском камером – упућује читаоца на поље рада овог ствараоца. „Читав мој живот протекао је у знаку филма. Остајем до краја веран љубави из младости – филму и његовој лепоти и снази истине“ – каже Славуј у свом аутобиографском запису.