Радован Завишић је рођен 1915. године у Сомбору. Радованово одрастање у једној типичној грађанској породици, као и бројна познанства од раног детињства утицала су на његово образовање и даље интелектуално обликовање.
Након завршене основне школе у Старој Паланци 1926. године, матурирао је Мушку реалну гимназију Краља Александра I у Новом Саду, као ученик VIII б 1932. године. У циљу да настави породичну традицију, Радован након средње школе уписује Правни фалултет у Београду.
Студирање права морао је на кратко да прекине због обавезног служења војног рока у војсци Краљевине Југославије. Војни рок одслужио је у периоду од краја 1937. до почетка 1939. године у Битољу. У војсци је служио при војном суду, уздигавши се до чина ђака наредника.
Докторске студије права наставља у Печују. Његове студије биле су поново прекинуте уласком Краљевине Југославије у Други светски рат и окупацијом. Као војно способан војник, поново је подлегао мобилизацији 1942. године у мађарску окупациону војску.
И поред поновног прекида његових студија, Радован успева да успешно одбрани своју докторску дисертацију 1943. године. Убрзо по његовом повратку кући, Бачка Паланка је ослобођена 20. октобра 1944., а он поново мобилисан, овог пута у Југословенску армију. Као високообразовани борац распоређен је у команду ВИ војвођанске бригаде у којој остаје до краја рата.
По завршетку рата вратио се у Бачку Паланку и оженио своју велику љубав, Маријом Николић Завишић, професорицом Српског језика из Вуковара. Повратак за њега значило је суочавање са са низом проблема. Успоставом нове послератне социјалистичке власти, постао је неподобан за нови режим из више разлога. Припадао је „буржујско-грађанској“ породици која је свој углед изградила за време Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Југославије, а такође је служио мађарску окупациону војску. Из ових разлога Радован пуних осам година након Другог светског рата није могао да нађе посао.
Слободно време које је имао на располагању посветио је страним језицима. У школи је учио немачки, француски, латински и мађарски, а сам је из хобија научио словачки, ромски и италијански језик. Одлучио је да своје знање из језика стави на корист друштву и током 1949. године прикључио се Удружењу преводилаца Србије. Као њихов члан превео је исте године са француског на српско-хрватски језик роман Жила Верна „Пут око света за 80 дана“.
Радованов превод овог романа на српски језик доживео је до данас још 15 издања. Нико након њега није поново преводио овај роман на српски или хрватски језик.
Посао професора француског језика добија у бачкопаланачкој основној школи „Петар Драпшин“ 1954. године. Запослење у средњој стручној економској школи „Др Радивој Увалић“ добија 1.9.1960 године. Предаје право, јавну управу и економију предузећа. Био је члан школског одбора, разредни старешина одељењима И-ИВ 1 генерација и дугогодишњи заменик директора. Године 1962. добија посао и у бачкопаланачкој гимназији „20 октобар“.
У Гимназији ученицима је предавао латински, француски и државно уређење ФНРЈ. У сећањима својих колега остао је упамћен као скроман, пристојан и драг колега, а ученици га памте као једног од најстручнијих професора тог времена, али и као доброг и коректаног профеора и педагога.
Радован Завишић био је дружељубиве природе, пун енергије и увек спреман за сарадњу. Смисао свог живота пронашао је у обогаћивању тела и духа. Велики део свог слободног времена посвећивао је својим хобијима, бављењу спортом, музици и путовањима. Од музичких инструмената знао је да свира клавир. Пратио је концерте широм Југославије, а код куће уживао би сатима наслоњен у омиљену фотељу уз класичну музику. Био је страствени шахиста, често опробавајући своју срећу са шаховским велемајсторима широм земље. Играо је стони тенис. Планинарио је, пливао и веслао сам или у друштву свог брата Завише и својих пријатеља. Имао је изражен смисао за моду и смисао за хумор.
Посебно место у његовом животу заузимају путовања. У пратњи својих пријатеља и породице обишао је: Велику Британију, Аустрију, Мађарску, Немачку, Лихтенштајн, Француску, Италију, Ницу, Чехословачку, Швајцарску, као и све бивше републике СФРЈ. Своја путовања волео је да овековечи фотографским објективом, што је била ректа ствар посебно у периоду пре 1950. године.
Дочекавши пензију 1980. године своје пензионерске дане проводио је у кругу породице и пријатеља. Четрдесетогодишњицу матуре Мушке реалне гимназије Краља Александра И прославио је са школским пријатељима 1979. године у Новом Саду. Преминуо је после дуже борбе са Алцхајмеровом болешћу 1989. године у Бачкој Паланци где је и сахрањен.
Са супругом Маријом, има ћерку професорицу немачког језика у пензији Марину Ђукић и сина др Милорада Завишића.
Pogledaj: Poznati građani opštine Bačka Palanka – Gedeon Dunđerski
