Србији недостаје око 10.000 квалификованих мајстора за сервисирање возила.
Из Удружења Ауто сервиси Србије, на Дан возача и ауто-механичара, подсећају да је проблем са недостатком квалитетних мајстора све изражајнији, али и да они данас остварују приходе веће чак и од, рецимо, професора или лекара.
Иако има само 15 година Никола Јовановић из Обреновца већ три године „пече“ занат у једном ауто-сервису.
„Могу да кажем да љубав према аутомобилима датира још до малена. Имао сам много аутића док се није десила поплава 2014. у Обреновцу. Мој отац има доста пријатеља који држе сервисе и када год би он ишао да се види са њима, ишао сам и ја. Тако ми је механика ушла под кожу“, почиње за РТС причу Никола Јовановић, најмлађи сервисер у Србији.
Дан возача и аутомеханичара установљен је 15. јануара 1960. године када је тадашњи председник Југославије Јосип Броз Тито постао почасни члан Савеза возача и аутомеханичара Југославије.
„Сви би волели да буду директори фирме, да су чисти и да ништа не раде. Ово је посао који је мало физички захтевнији и јесте да се човек мало упраља, али приходи могу да буду као да сте директор у некој фирми. Не знам зашто се људи стиде овог заната. Ја се први не стидим, а оно што је најважније ово је поштен посао. Није ме срамота да у радном оделу свратим у кафић, да одем до продавнице…“, истиче Јовановић.
Нелојална конкуренција отерала квалитетне сервисере из земље
У Удружењу Ауто сервиси Србије кажу да је Никола један од ретких примера да се млади искрено интересују за занате. Ауто-механичар је, наводе, дефицитарно занимање.
„Нажалост, то је тренд који се дешава са свим занатима. Према неким проценама Србији недостаје између 60 и 70 хиљада квалификованих занатлија. Што се тиче ауто-сервиса тешко је проценити, јер је стање у бранши прилично неуређено. Подаци показују да преко 60 посто ауто-сервиса функционише нелегално и то је и довело до тога да мајстори недостају“, каже Александра Ђуришић, менаџерка УАСС.
Овај тренд је, објашњава, посебно изражен у малим срединама.
„Наше колеге истичу да су због постојања великог броја нелегалних сервиса принуђени да спуштају цене својих услуга да би били конкурентни. У мањим градовима има на десетине сервиса који функционишу у гаражама, а само два или три која су легална и то је многе мајсторе отерало из земље. Одлазили су тамо где се занат много више цени и плаћа“, каже ова саговорница.
„У великим срединама попут Београда и Новог Сада ситуација је другачија, ту се добро наплаћује рад и знање, али и даље недостаје велики број занатлија“, додаје Ђуришић.
Због предрасуда, пре свега, родитеља према занатима, деца све мање уписују техничке и машинске школе.
„Последњих 10-20 година је све већи тренд да деца уписују гимназије и школе после којих се одлази на факутете. Са развојем технике и технологије се и деци и родитељима чини да ће боље зарађивати као менаџери, банкари, адвокати… занатлије су сматране за незналице, за људе који не зарађују пуно“, каже менаџерка УАСС.
Ауто-индустрија се, објашњава, јако брзо развија.
„Парадоксално је да је све мање људи који знају да поправљају аутомобиле како треба, а аутомобили су све компликованији и софистициранији. Чак и деца која уписују техничке и машинске школе не добијају адекватна знања. Уче на старим моделима, уче о карбураторима који се више не уграђују аутомобиле. Имамо хибридна и електрична возила, а у Србији немамо ниједан образовни профил који школује децу која ће сутра да поправљају ту врсту возила. У Београду су се угасила сва одељења лимара, фарбара“, истиче саговорница РТС-а.
Сервисери су овај проблем препознали и већ годинама указују на њега.
„Сигурно нам недостаје 10.000 квалификованих мајстора који се баве сервисирањем возила. Чак и да данас сви упишу квалитетан смер и почну да добијају адекватна знања прве резултате можемо да видимо тек за четири године. Зато као удружење покушавамо да подржимо све како би се побољшао тренажни процес у школама. То подржавају и компаније, јер препознају проблем мањака мајстора“, истиче саговорница РТС-а.
Чињеница је, подсећа, да мајстори све више и све боље могу да наплате свој рад и своје знање.
„Врло добро се зна ко је добар мајстор не само у малом граду, већ и у великим. Добри мајстори у Београду имају плату 1.200-1.300 евра…наравно, почетници не могу да добију тако велику плату. Али, оне су 70.000, 80.000 динара… Што више мајстори знају, више и зарађују. Много се улаже у опрему, дијагностику… Ово је сада много чистији посао него пре 30-40 година када је настала серија Мајсторска радионица“, каже Ђуришић.
Образовни систем не прати убрзани развој аутоиндустрије
Да образовни систем Србије није адекватно одговорио на убрзани развој ауто-индустрије слаже се и Љубиша Тјупа, наставник у ЕТШ Мија Станимировић из Ниша.
„До пре 30-ак година возила нису била тако технички напредна и аутомеханичари и ауто-електричари су се засебно школовали и засебно су радили. Свако ко је возио је знао да ли је у питању механика или електрика. Са развојем електронике, инфорамтике, нових законских прописа о безбедности и заштити, као и о издувним гасовима, почео је нагли продор електронике у возила. И ту се јавио проблем како даље одржавати то возило. Механичари и електричари су били збуњени“, каже Љубиша Тјупа.
Школа у Нишу је то препознала па је ђаке почела да едукује за занимање Техничар за електронику на возилима који обједињује послове ауто-механике, ауто-електрике, ауто-електронике, дијагностике и програмирања код возила.
„Само стручњак који све то савлада током школовања може да поправља савремена возила. Многи то или нису желели да прихвате или нису имали информације или су можда бежали од нове технологије и задржали су стара занимања. Тако да је ту дошло до раскорака. Зато послодавци имају велику замерку да не могу да нађу довољно квалитетну радну снагу“, објашњава саговорник РТС-а.
