Прешли смо „Мост мог детињства“ како се зове ћуприја преко Канала ДТД код Товаришева и после полусатне вожње пољским путем угледали торњеве две цркве и прве куће Селенче.
На улазу у село из правца Товаришева велико распеће окићено вештачким цвећем. Улазимо у Селенчу, село у општини Бач у којем преко 90% становништва чине Словаци. Прву половину Селенче, она према Бачу настањују Словаци-католици, а другу, ону према Раткову – Словаци-евангелици. Данас се припаднице ове две различите верске групе међусобно жене и удају а пре Другог светског рата то није био случај а нису била реткост ни убиства на игранкама. Попут некаквог Белфаста на југозападу Бачке, католици и протестанти су се боли ножевима а данас живе у складном заједничком животу како међусобно тако и са Србима, Мађарима, Хрватима, Ромима…
У време док сам средином осамдесетих у Бачу ишао у тзв. 9. и 10. разред са мном су у истом оделењу били: бачки Срби колоности из 1945. Босне; Срби колонисти из 1921. из Херцеговине, плавански Хрвати колонисти 1945; Срби староседеоци из Бођана; Бошњаци муслимани из Бачког Новог Села; Хрвати Шокци из Бача, Вајске и Плавне; Мађари; Немци; Словаци католици и Словаци протестанти.
Из ове последње групе је и Ана Валент, у време када смо ишли у исти 9. и 10. разред презивала се Крнач. У међувремену се удала за евенгеличког свештеника, имају троје већ велике деце. Ана нас дочекује испред свеже у плаво и бело окречене Словачке евангеличке цркве у центру села.
Ана нам показује Лутеров дом у дворишту цркве који је изградио њен супруг док је био свештеник, пре него што се пре пар година пензионисао. Иза храма налази се и лепа нова кућа у којој станује актуелни свештеник са својом породицом…
Кад смо пар недеља раније ишли за Бач на неку прославу пролазили смо кроз Селенчу где сам у центру села приметио неку гужву и чула се музика. Зауставили смо се и схватили да је реч о такмичењу у кувању котлића које организује локално Добровољно ватрогасно друштво. Учесници такмичења били су ватрогасци из суседних села а присутне је у дворишту Ватрогасног дома и на улици испред забављао тамбурашки оркестар из Старе Пазове. Свирали су „класике“ које смо морали да научимо сви који смо бар једном ишли на игранку у Селенчу или неко друго словачко село: „Танцуј, танцуј, викруцај“, „Хеј јавор, јавор, јавор зелени…“ и сличне.
Иначе, Селенча је вековима уназад позната по својим „музикантима“. Најстарије податке о њима сакупио је локални виолиниста Јозеф Чапанда.
Међу најпопуларнијим музичким групама словачких села у Војводини управо су биле групе из Селенче, које су називе добијале по имену свог вође, односно примашу нпр. Фађошева банда, Трпкова банда или Кеслер-Францијева музика, Чапандова музика… Први музичари нису познавали ноте, свирали су по слуху, док су касније ноте умели да читају само примаши, а остали су се све учили по слуху, односно акораде су им диктирали примаши. Ове су музичке групе свирале у крчмама, на свадбама, игранкама и то не само у свом селу, него и по околним местима.
Старији Селенчани се још увек сећају Фађошеве банде која је у своје време била најпознатија. Њу су чинила четворица браће, зетови и још неки рођаци. Звали су их “Гаћаш банда” (по гаћама које су носили). Вођа групе био је Јурај Фађош. Фађошева банда била је чувена, свирала је на игранкама, свадбама, разним баловима а и “фина господа” су их у разним приликама позивала да својом музиком забављају свет.
После Фађошеве смрти ова се група преименовала у „Трпкова банда“ пошто је Јан Трпка преузео вођење групе. Трпка је био образованији “музикант”. Свирао је, како у Америци, тако и у музичким групама по суседним словачким селима. Трпкова банда је такође свирала по свадбама и игранкама у Селенчи и околини у годинама 1923-1946.
Мање позната група била је Пажитнајева банда коју су водила браћа Јан и Михал Пажитаји. Стари спомињу да ова банда није свирала по свадбама и игранкама. То је била група пријатеља који би се увече окупљали код пајташа и бавили се музиком. Свирали су само за себе. По одласку њиховог вође у Америку, ова је група престала да постоји…
У центру Селенче један до друго стоје велики крст и споменик НОБ-у – кип партизана у природној величини који у једној руци држи пушку. Призор тако карактеристичан за словачка села у Војводини. Занимљиво је да места са словачком већином углавном нису мењала називе улица (свуда су се задржали Маршал Тито па чак и Карл Маркс, Едвард Кардељ, Лењин и ЈНА) и пођеднако уредно се одржавају верски (католички и евенгелички) споменици, најчешће распећа и – споменици посвећени НОБ-у.
Није случајно само Селенча од свих места у општини Бач током социјализма добила партизански споменик. Наиме, ситуација у Селенчи за време окупације 1941-1944. била је другачија од стања у другим словачким селима у Војводини. Специфичност овог места представља припадност њених становника двема конфесијама и привилеговани положај католичког живља у току Другог светског рата и мађарске окупације.
Антифашистички расположени Словаци (углавном протестанти) били су застрашени активношћу присутних непријатељских елемената у селу. Упркос томе, и у овој средини почео је да тиња прикривени отпор. Након извесног времена омладина Селенче почиње да организује тајне састанке. Окупљали су се на одређеном месту у атару ради договора. Њихова је активност је ескалирала у марту 1944. када су основали организацију СКОЈ-а. Посебну улогу је у томе одиграла Марка Шефчикова, касније Бурчиарова. У то је време служила у Бачкој Паланци и другови су јој наложили да направи контакт са илегалним страначким руковођством бачкопаланачке и оџачке општине. Њихова је жеља била да НОП помажу организовано а не само спорадично. Коначно је успела да успостави везу са страначким руковођством преко Штефана Моцкуа, шеширyије који је био пореклом из Пивница, а већ пре тога сарађивао са Покретом, па је о иницијативи младића и девојака из Селенче информисао Брана Панина – Колета, тада већ искусног илегалног активисту.
Занимљиво је да места са словачком већином углавном нису мењала називе улица (свуда су се задржали Маршал Тито па чак и Карл Маркс, Едвард Кардељ, Лењин и ЈНА) и пођеднако уредно се одржавају верски споменици, најчешће распећа и – споменици посвећени НОБ-у.
Антифашистичко деловања није било лако. Све се морало радити у тајности. У акцију се обично ишло ноћу. Актери су често морали да беже кроз туђе баште да не би пали у руке мађарских жандара. Међу становништвом се делила и „Слободна Војводина“, „Истина“ и руком умножавани билтени и леци. Пропагантни материјал су активисти добијали из илегалних извора, а веза им је био Жарко Маливук из Вајске. Током ових акција било разних доживљаја.
Једном је тако Марка Шевчикова преносила бомбе заливене машћу у кантици а када су је на станици у Гајдобри, где је преседала, зауставили жандари, одиграла је са Павелом Лукачем сцену љубавничког растанка и тако избегла најгоре. Дешавало се да је Марка материјал скривала у кревету под јастуком а њен се брат сећа како је међу материјалима једном видео и звезду петокраку. Код Шевчикових су на тавану често боравили илегалци, најчешће Радојчин као и извесни Црни Ђорђе из Србије, такође Јан Киш из Бачкопетровачке партизанске чете и већ споменути Брана Панин – Коле.
Остављамо за собом споменик борцима НОБ-а и Евангеличку цркву и са Аном у друштву одлазимо у „Бизнис клуб“ где нас чекају „крумпли на ћапшу“ (кромпири запечени у тепсији са кобасицама, сланином и хуркама) које смо наручили још три сата раније док смо били у Обровцу. Ресторан је у власништву компаније „Слован“ чији власник Ђуро Боцка је у доброј мери заслужан за то што је Селенча од најсиромашнијег села општине Бач из којег су Словаци долазили у надницу у Бач – данас постала најнапредније место општине у које долазе да раде становници осталих села.
„Не желим да служим издајнике своје домовине!“
Први партизан из Селенче, Јанко Мандач постао је и прва жртва мађарских жандара. Јанко се родио у Селенчи 18. маја 1923. У предратним се годинама, заједно са својом породицом, одселио у хрватско село Комлетнице, где су га родитељи дали на занат код кројача. Јанку је тешко пало избијање рата. Када су га позвали у редове домобранске војске, својим је родитељима рекао: „Ја морам да се вратим у Селенчу, јер не желим да служим издајнике своје домовине и да се борим против сопственог народа!“
Тек што се Јанко Мандач вратио у село, активно се укључио у илегалне активности. У марту 1944. учествовао је на састанку омладинаца и тако постао један од оснивача скојевске организације у Селенчи. Био је одан и поуздан илегални активиста који је учествовао у многим акцијама.
Када су га позвали у мађарску војску, побегао је од куће и неко се време скривао на фолкдојчерском салашу у ратковачком атару. Интересантно је да га власник, који је био Немац није открио. Међутим, због опасности да ће бити откривен тамо није могао остати дуже. Зато је отишао у атар код Парага, где је требало да сачека да га партизани пребаце у Срем. Након неког времена власник суседног салаша, на који је Јанко одлазио да пије воду, га је приметио и пријавио жандарима, који су га убрзо затим опколили.
Рањеног су Јанка одвезли у Параге на саслушање али нису успели да од њега добију инормације. Јанко је подлегао ранама а његово су тело жандари оставили на месту саслушавања. Сахранили су га становници Парага на православном гробљу и то је била прва партизанска сахрана у селу. Човека, који је Јанка издао, већ после неколико дана убили су партизани.
Компанија „Слован Прогрес“ основана је 1980. у време социјализма као Грађевинско-занатска задруга од стране шест оснивача . У почетку је било упослено свега 15 запослених. Данас „Слован“ запошљава око 250 људи у неколико бранши. Прва је – грађевинарство, као основна грана у оквиру које предузеће врши извођење грађевинских радова, производњу и дистрибуцију бетона и бетонске галантерије и производњу алуминијске и ПВЦ столарије. Поред грађевинарства „Слован“ се бави и трговином, угоститељством и пољопривредом (фабрика органске хране „Здраво“).
Док се Драган, Ана и ја сладимо кромпирима из тепсије и заливамо их рујним вином придружује нам се и власник „Слована“ Ђуро Боцка, популарни Џаја. И након 42 године од оснивања фирме, Џаја пун енергије и елана говори о будућим пословним подухватима, посебно о комплексу приватних вила који граде у Новом Саду.
За седам дана на овом месту – наставак репортаже из Селенче: Римокатоличка црква, Основна школа „Јан Колар“, Етно-кућа и бројне занимљивости из историје овог живописног села.
