БАЧКА ПАЛАНКА – У издању „Штампарије Станишић“ изашла је из штампе збирка песама и кратких прича “ Игра Швигара“ Владимира Пејовића из Бачке Паланке, а ускоро се очекује и промоција ове књиге.
Биографија аутора
Владимир Пејовић рођен је 1963 год. од оца Светозара и мајке Браниславе. Основну и средњу школу завршава у Бачкој Паланци, где је и трајно настањен са породицом, супругом Биљаном и децом Бојаном и Иваном. Бивши је одбојкаш а тренутни хоби му је рад на рестаурацији олд тајмера. 2019 године издаје прву збирку песама под називом Сагласја трун, чији је рецезент и уредник Српска књижевница Гордана Павловић.
Рецензију је потписала мр Борислава Тољагић-Сегеди
Пред нама је трећа књига аутора Владимира Пејовића, збирка песама и кратих прича. Несебично нам поклањајући своје емоције, утиске и искуство, пише и говори и у име оних других. То чини из оне чисте људске потребе да подари живот или га продужи, онима којима је насилно одузет. Они се кроз речи, стихове, реченице поново рађају или само настављају живети дуже бар још који трен. Попут бича, не штедећи нас, јер нису штедели ни оне који су страдали, шиба наш ум и наше срце како стиховима тако и причом.
Емотивно и болно. Често читаоца оставља запитаног да ли његови ликови живе реални живот, кошмар или лудило. Мајка у причи „Све ће бити исто“ припада свим тим световима истовремено. Без сувишних описа, користећи се дијалогом, гради њен комплексни лик, а та сложеност је доказ ауторове зрелости као писца.
Он сам жели да верује да ово живот не може бити, већ кошмар. Без обзира што је често човек у „сенци разгранатих стабала“, Сунце јасно види и зна шта се крије у срцу човека. Небо ће судити зликовцима. А аутор чини оно што је до њега покушавајући „спасити у људима човека“.
С правом критикује неморал савременог друштва, преферирајући исконске вредности. У једној од прича и каже да су корени најбитнији, на њима се све темељи. До лаке зараде и лагодног живота многи данас вешто долазе.
Аутор то истиче, критикује, али им не завиди. Он није „спавач“, он диже свој глас против неправде, зла, криминала, кукоља! Поносан је на своје корене и своје часно и поштено живљење.
Има у животу и оних других, духовитих и смешних тренутака, драгости. Није само болом и неправдом уоквирен. Навикли смо на песме о родољубљу, правди, истини, ратним недаћама. Ова збирка је оплемењена и другачијим стиховима, често врцавим и духовитим попут мисли дечкића.
Посебно плени песма “Пецароши“. Разиграна, весела, духовита песма о деци (великој и малој). Пејовић у једној од својих песама наводи разлоге свог писања. Каже да
не пише ни због славе, нити аплауза, већ због своје „луде главе“ која је:
„Умислила да је јача
Од ветрова саме јаве
Да не гине ни од мача
Па се лати лака пера
Да покаже свету целом
Колика је њена вера“.
Ова збирка је и место љубави, непоколебљиве вере и силне наде. Ово је уџбеник о животу и људскости. Завршава причом „То ме сад и плаши“. Дијалог између њених главних актера, на почетку приче, крије важну поруку за читаоца:
„Одлучи ли?“
„Да, одлучио сам.“
„Па, каква је одлука?“
„Баш онаква каква и треба да буде, моја.“.
Често је између сна и јаве, луцидног и реалног, што даје посебан смисао овој збирци. Читаоца наводи да размишља:“Јесам ли добро схватио? Може бити и другачије, имати друго значење!“ Никада ниси сасвим сигуран. Ово је књига која се чита полако, анализирајући сваки стих и сваку реченицу.
