БАЧКА ПАЛАНКА – Нова, седма по реду књига бачкопаланачког професора Предрага Ж. Вајагића „Птице нису стварне“ представљена је у суботу, 23. септембра у Музеју града.
На представљању су поред аутора учествовали и Марија Хајдић, модераторка и Бранислав Зукић, рецензент. Издавач романа је Културни центар Бачка Паланка, а књигу можете набавити контактирајући аутора.
Пре него што завирите у књигу, ево неколико знаковитих одломака и рецензија.
Тек кад је Броз склопио очи, отац их је опрезно отворио. Видео је, отприлике, ово: Исус је од пластике, сунце од лоше обојеног стиропора, венац од трња. Пароле су идиотске, народ примитиван, систем труо, нада да све то не води у материну – на стакленим ногама.
Волео сам заљубљивање. Чело се жари, веђе се поте, гаће се редовно пресвлаче. Устанеш од стола, не осврнеш се за виршлама. Идеш у школу намигујући, као Свети Сава, пчелама и цвећу. Осећаш рептилиће у стомаку. Зацопан си до ушију, срећан што су комфорне. Дајеш доста, добијаш више, као кад ти у бакалници погрешно врате кусур”.
Рецензије:
“Док чека хоће ли га (срећом, симболично) стрељати по азбучном или абецедном реду – Црна Мрља постаје протагонист. Све што социјалистички неимари из нашег сокака сматрају скривеним, он ће открити маниром пажљивог и луцидног приповедача”.
“Урнебесна приповест о Ветрогоњама, тај чудесни зембиљ у који је смештен овај роман, подсећа на смехотресе књига Џон Кенеди Тула, Џонатана Френзена и Дејвида Фостера Воласа. У зениту свог посве особеног стила аутор нам нуди решење како да пребродимо апокалипсу полусвета у којој смо се, неопрезни и носталгични, нашли”.
Саша Скалушевић Скала
“И на ову књигу глагољивог ПЖВ професора ваљало би ставити упозорење: „Читати искључиво од ранојутарњих до сумрачних часова, пошто ћете тако избећи дојаве ревносних комшија због нарушавања прописаног мира касноноћним насавгласним грохотањем“.
Милан Јанковић Сатријани
“Можемо бити сагласни са аутором када нас уводи у свет нестварних птица. Можемо заузети и опречан став, али то не мења ништа битно: ово је роман крцат сентиментом, нимало болећивим нити ординарним. На тренутке се чини да нас Вајагић дуго заварава сјајним хумором и фасцинантним досеткама, да би нас затим, изненада и силовито, дочекао реченицом од чије емотивне снаге накратко изгубимо дах. И док, попут боксера погођеног у плексус, хватамо ваздух и поправљамо рад ногу, ево изнова ефектне сентименталне поенте”.
Бранислав Зукић
“Најбољи и најзрелији урадак мајстора здравог смијеха (уз двије жлице горчине). Замршени породични односи, тјескоба одрастања и посебно компликован, а никад до краја литерарно освијетљен, однос оца и сина”.
Драган Дробњак