Заборав нас поништава
Заборав нас поништава и враћа у ништавило, а сећање нас враћа у живот; потврђује наше трајање и чува нас од самозаборава. Ако се сећамо наших предака с поштовањем и следимо њихова добра дела, не само да знамо ко смо, већ отварамо и сопствену будућност. Сећање као духовна и душевна категорија личности и стваралачки је импулс у уметности. Уметничка дела су сведочанства човековог битисања на Земљи, у тражењу Лепоте и Љубави Божије за којом човек чезне кроз векове.
Црква, Реч Христова, молитва и вера по којој живимо, сећања су утемељена генерацијски и претендују на вечност укидањем границе смртности. Христ је тако својим учењем и подвигом, прекретница уморалном и духовном уздизању палог човека. Љубав је суштина и смисао човековог живота, али човек се одрекао себе самог, одрекао се Бога до самоуништења.
Враћамо се у нашу свакодневицу која је насиље на свим нивоима. Деца се туку на улици, псовке, у продавници се деру, претурају робу, родитељи и сви други ‒ ћуте.
Дакле, све што нам се догађа у нашој околини и у свету ‒ требало је раније спречити. Све је последица наше неодговорности. Питање је да ли се нешто и може сада поправити. Незнање, заборав и насиље највећи су непријатељи опстанка, тако да је у 21. веку будућност цивилизације неизвесна.
И ево ме у Деспотову родном селу. Центар села запуштен, аутобуска станица разбијена, Дом задружни неокречен, парк није више парк, дечије игралиште, чесма не ради, споменик палим борцима нико више ни не примећује, пропали венци које сам самоиницијативно неколико година полагала, на мој захтев су најзад склоњени. Њихових венаца нема, Дан ослобођења се не обележава, а о сећању на борце ослободиоце ни помена нема. Споменик би требало да се уреди и обнове ограде, да се посаде руже… Табла са натписом Трг ослобођења поцрнела, једва се виде слова, на зиду некадашње куће моје другарице Милице Гајић ‒ Давидовић и њене породице. Све је заборављено и уништено што је после рата створено и подигнуто. Пре свега, морал и поштовање. Од појединаца посебно се морају заборавити комунисти који су обнављали земљу и село, после Другог светског рата. Та нетрпељивост према комунистима дошла је са Запада из Америке (сетимо се случаја Фриде Кало и Дијега Ривере) и још увек неоправдано траје. Ми идемо против себе, увек на сопствену штету. Обновимо у себи културу сећања, па ће нам и стварност појавна, она у нашој непосредној околини, бити лепша, чистија, а међусобни људски односи са више поштовања.
Ево нас у Деспотову на прослави 35‒те годишњице ослобођења 17. октобра 1979. године. Дан ослобођења био је за све мештане посебан дан, а такође и за децу. Са својим ученицима, обишли смо гробове палих бораца и положили цвеће. Полагање венаца на споменик у парку било је и сећање и захвалност свих присутних, борцима који су знали да слободе нема, ни будућности без жртве. Сава Вујков, наш отац, шеф Месне канцеларије, учесник Батинске битке 1944., држао је говор…
Програма прославе
9:00 ‒ Свечана седница Савета месне заједнице одржаће се у сали Задружног дома;
10:00 ‒ Полагање венаца на гроб палих бораца;
10:30 ‒ Отварање нове библиотеке;
11:30 ‒ Пуштање у саобраћај новог пута;
12:00 ‒ Свечани ручак;
14:00 ‒ Фудбалска утакмица.
На свечаном ручку у великој сали Дома, где смо у раном детињству гледали прве филмове, било је цело село, а то значи да су сви били позвани, и да се дружење наставило на Лединама, на фудбалској утакмици. Библиотеку (скромну) отворила сам са гостом песником Мирославом Антићем. Са школском децом Мика је носио књиге из наше куће у новоотворену библиотеку које смо поклонили из очеве кућне библиотеке. У друштву гостољубивих домаћина Мирослав Антић осећао се пријатно, деца су га слушала са поштовањем. Од тада културних догађаја нема. Деспотово је духовно замрло а последица је ово што у селу видимо. Заборав нас поништава и враћа у ништавило.
