Tragična smrt Nemca iz Gajdobre u centru Beča!

0
2238
Pročitajte priču o tragičnoj sudbini dunavskog Švabe Jozefa Ajzemana, artiste na žici, rođenog u Gajdobri 1911. godine, nastradalog u Beču u julu 1949. godine.Više od mesec i po dana, dva puta dnevno, prelazio je Ajzeman tog leta 120 metara dugu sajlu razapetu bez zaštitne mreže na visini od 40 metara iznad Dunavskog kanala u centru Beča.

Na poslednjoj predstavi, svega nekoliko metara udaljen od sigurnosti, izgubio je ravnotežu i zajedno sa ćerkom Rosom, koju je nosio na ramenima, pao na betonski kej, gde su i on i Rosa minutima umirali pred očima hiljada gledalaca.

Još jedna tužna priča iz tada razrušenog i osiromašenog Beča koji je skupo plaćao svoju lojalnost Hitlerovoj Nemačkoj, ali, kako kaže austrijski istoričar Peter Pajer, priča kojoj se zna samo kraj, dok je početak nejasan i pun biografskih rupa, kao na primer – šta je radio Ajzeman pre nego što se sa grupom izbeglica iz Bačke pred kraj rata obreo u Beču?

Zna se da je Ajzeman rano ostao siroče, jer mu je otac, šnajder iz Gajdobre, poginuo u Prvom svetskom ratu, gde se borio na strani austrougarske vojske. Ali sa formiranjem Jugoslavije 1918. godine, Ajzeman je ostao u Bačkoj i postao državljanin nove države.

Nije bilo dileme čime će se baviti u životu. Ajzemanovog obrazovanja prihvatio se deda iz Nemačke, koji je inače bio glava malog, ali u evropskim varijeteima i mladoj filmskoj industriji poznatog porodičnog preduzeća Štrohšnajder iz kojeg su dolazili akrobati-kaskaderi.

Ajzeman je i sam postao akrobata na žici, dovoljno dobar da bi nastupao kao kaskader u nekoliko filmova, premda su mu glavni izvor prihoda ostale predstave što ih je davao na potezu između Beograda i Novog Sada, ali i u svim manjim mestima po Bačkoj, Banatu i jugu Srbije.

Vojnik Kraljevine Jugoslavije, povratak u Gajdobu

Posle nacističkog bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine, Ajzeman se kao vojnik-redov borio na strani vojske Kraljevine Jugoslavije u onom kratkom ratu koji je završio njenom kapitulacijom 17 dana kasnije.

Posle toga, kaze Pajer, trag mu se privremeno gubi, barem što se tiče austrijskih i nemačkih izvora.

Zna se da se posle kapitulacije vratio u Gajdobru, ali ne i šta je tamo radio, da li je bio član lokalnih nacističkih udruženja ili je pokušao da ostane po strani, ako je to nekome s njegovom porodičnom istorijom uopšte bilo moguće.

Pred kraj rata Ajzeman beži s grupom dunavskih Švaba za Beč, gde su ga odmah strpali – silom, kaže Pajer – u takozvani „Folksšturm“, neku vrstu narodne milicije koja je po gradu lovila dezertere iz Vermahta, u širem smislu sve vojno neinvolvirane muškarce preko 15 godina i streljala ih po kratkom postupku.

Svejedno da li je u toj zastrašujućoj formaciji služio milom ili silom, s voljom ili bez nje, Ajzeman je po ulasku saveznika u Beč uhapšen i odveden na dve godine u zarobljenički logor u Francuskoj.

Ono sto se zna je da srpski komunisti nisu tražili njegovo izručenje, pa se na osnovu toga pretpostavlja da po Banatu i Bačkoj nije ostao upamćen po zlu, barem ne u pravnom smislu.

Kada se 1947. godine iz Francuske vratio u Beč, tamo ga je čekala porodica izbegla iz Gajdobre, žena Matilda, ćerka Rosa i sin Petar, svi gladni u gradu u kome se tih poratnih godina umiralo od gladi.

Publika traži opasno

Ajzeman se prvo prihvatio tatinog starog zanata i radio kao krojač, njegova žena kao čistačica, ali to nije bilo dovoljno za preživljavanje, pa je na krovu zgrade gde su živeli počeo sa treninzima i tako ponovo postao „igrač na žici“, stavljao glavu u torbu dan za danom, za šiling po odrasloj glavi, pola za decu, u vreme kada je bioskopska karta koštala četiri i po šilinga.

Nastupao je bez mreže i bez ikakvih mera bezbednosti koje bi mu pomogle da preživi vlastite greške, ali, masa je masa, svejedno gladna ili sita, publika nije bila drugačija nego što je danas: kad bi se navikla na jednu predstavu, prestala bi da dolazi.

Akrobata je stalno izmišljao nešto novo, nešto još opasnije: „Šetnja u ritmu polke“, „Večera na žici“, „Vožnja biciklom naopačke“, „Selidba nameštaja“, „Valcer iznad Dunava“ i, naravno, klasika svih akrobata „Salto mortale“, ali i to bi nakon izvesnog vremena postajalo dosadno.

Konačno, Ajzeman je došao na ideju da kod Švedskog trga u samom centru grada rastegne konopac preko Dunavskog kanala, citavih 120 metara i pričvrsti ga na dve poluruševine. Dubina 40 metara, visinska razlika razapetog konopca tri metra.

Više od mesec dana je „igrao“ iznad Kanala, dva puta dnevno, novčić po odrasloj glavi, pola po detetu, stotine su dolazile da ga vide, stvar se pročula pa je dobio pozive za gostovanje u Španiji, Brazilu i Americi: Ajzeman se vraćao u cirkuski biznis u velikom stilu.

Za zatvaranje letnje sezone, smislio je nešto posebno. Pitao je publiku da li je neko spreman da s njim, sedeći mu na ramenima prošeta preko kanala. Iz publike je, po dogovoru, sve kao slučajno, istupila njegova šesnaestogodišnja ćerka Rosa.

Opterećen sa dodatnih 80 kilograma, što znači 50 kilograma teška Rosa plus 30 kilograma metalna šipka za balansiranje, uz sviranje muzičke kapele i viku, ciku i pljesak gledalalca, Ajzeman je krenuo preko konopca, prehodao čitavu širinu kanala, ali na svega nekoliko metara do kraja, izgubio ravnotežu i strmoglavio se u ponor.

U lokalnoj štampi se danima posle toga vodila široka debata o tome zašto je i kako Ajzeman napravio smrtonosnu grešku. Kao glavni argument potezana je činjenica da je noć pre toga proveo na jednoj bačkoj svadbi usred Beča.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here