Od Beograda, preko Novog Sada do Bačke Palanke

Nadežda je rođena 23. marta 1927. godine i Beogradu, u porodici Lazara Dobanovića. Otac joj je bio zaposlen u rečnoj plovidbi Kraljevine Jugoslavije, a majka je bila modistkinja. Ali, prepustimo reč gospođi Nadi:

Osmoro dece

– Majka mi je bila ratno siroče i živela u domu za siročad Kralja Aleksandra u Beogradu. Prilikom jedne organizovane šetnje štićenica, mama je svratila do kume, zapala je za oko
mom ocu koji je tamo šio, posle ju je posetio u domu, izneo joj svoje ženidbene namere, a ona je posle izvesnog vremena, kada je postala punoletna, pristala na udaju. Do 1933. godine dobili su osmoro dece, pet dečaka i tri devojčice. Ja sam se rodila 1927. godine, kao prva od sestara.

Otac u ratu

Drugi svetski rat smo preživeli u Beogradu, otac je nastavio da radi na brodu, i kraj rata je dočekao u Nemačkoj, gde su ga Rusi zarobili, misleći da je Nemac, pošto je nemački znao
veoma dobro. Odveli su ga u SSSR, i posle izvesnog vremena, kada se nesporazum raščistio, pustili ga na slobodu. Vratio se u Jugoslaviju i porodica se preselila u Novi Sad. Ratna stradanja su načela i zdravlje mog oca, tako da je on 1946. godine preminuo. U to vreme je u Jugoslaviji vladao šarlah, a moja dva brata nisu preživela tu bolest.

Upoznala svog Milana

Sa 19 godina, 1946. godine počela sam raditi u Novosadskoj Narodnoj Banci. Braća i sestre, osim jedne, su se oženili i poudavale, a ja sam 1950. godine premeštena u Bačku
Palanku, gde se osnovala filijala moje banke.

Tu sam i upoznala mog muža, Milana Radojčića, koji je takođe radio u banci. U početku smo bili drugovi, jer je u to vreme vladalo veliko drugarstvo među ljudima. Posle izvesnog vremena sam mu se svidela, te je poželeo da me oženi. Da budem iskrena, – nasmejala se gospođa Nada – u početku mi se nije svideo, bio je raspuštenik sa dvoje dece, ali je on mene posećivao u Novom Sadu, gde sam se u međuvremenu vratila, i malo po malo, otkrila sam njegove dobre strane i to je prevagnulo, tako da sam se 1956. godine udala za njega. Do 1963. smo živeli u „divljem“ braku, jer nije mogao da dobije rastavu braka, da
bismo se konačno 9. novembra te godine venčali i od tada nosim i njegovo prezime. Naš brak je bio jako dobar, lepo smo se slagali, a generalno, tada su se ljudi više slagali, poštovali jedni druge.

Sama Palanka u to doba nije bila ovako izgrađena, nije bilo trotoara, nego cigle i
zemlja, tako da moje cipele sa štiklom nisam mogla da nosim, pogotovo u kišno vreme. U međuvremenu, napustila sam banku i zaposlila se u privredi u računovodstvu, gde sam i dočekala penziju u kojoj sam već 38 godina.

Ćerka Ksenija

Kći Ksenija nam se rodila 1956. godine, izrasla je u divnu devojku, dobru, pametnu, završila je matematički fakultet. Radila je u Ljubljanskoj banci u Novom Sadu, tu je upoznala muža, koji je takođe bio fakultetski obrazovan, udala se za njega, rodila dva sina i kćer i u 45. godini dobila je rak. Posle dve godine, u 47. godini, ona je preminula.

Moj muž Milan je teško podneo kćerkinu smrt, bio je patio od Alchajmerove bolesti i polako je počeo da gubi memoriju, nije više prepoznavao ljude, a na kraju ni mene, i napustio je ovaj svet 2009. godine. Da tragedija bude veća, i udovac moje kćeri je oboleo od raka i umro 2013. godine, bukvalno na mojim rukama.

Desilo se čudo

Pre tri godine, bolest je stigla imene, doživela sam šlog, nisam mogla ni da pričam, ni da pišem, sve sam zaboravila. Najstariji unuk nije dozvolio da budem u bolnici, uzeo me je kod sebe i dobila sam kod njega sav potreban tretman. Desilo se čudo, ja sam se počela oporavljati, sada već mogu i da pričam (tetka Nada priča tako tečno, da nisam ni slutio da je preživela šlog, prim. Š.V.).

Poželela sam da se vratim kući, želja mi je bila ispunjena, posebnom dijetom i pisanjem,
uspela sam da se sasvim dobro oporavim, tako da lakše poslove po kući radim sama. Raduje me da unuci i dalje brinu o meni, posećuju me, ne baš često, ali nisu zaboravili svoju baku – rekla je na kraju Nadežda Dobanović Radojčić, žena koju život nije nimalo milovao.

Dok daješ dobar si

Posle devet decenija života, baka Nada je napravila paralelu između sadašnjeg i života u
vreme njene mladosti: ljudi su se promenili, nisu više onako dobri kao što su bili. Nema
pravog porodičnog života, da rođaci pomažu jedno drugom, danas dok daješ dobar si, čim
nešto tražiš, puca porodica.

Želja joj je, da kad dođe vreme da napusti ovaj svet, neko bude pored nje.