Mirna Bačka, dok je sremskog vina iz Neština

I uvek s jeseni u Neštin i Vizić, pohode ljubitelji dobre kapljice.

0
1417

Kad je nesrećnih devedesetih prošlog veka prekomponovana Jugoslovija, našla se Bačka Palanka i sela njenog atara, u geopolitički šizofrenom položaju.


Jer, smeštena je na levoj obali Dunava i granici s Hrvatskom, odnosno EU, pa je 12 naselja u Bačkoj, a s druge strane Velike reke, u Sremu su dva. I uvek s jeseni Neštin i Vizić, do kojih se stiže preko mosta koji spaja Palanku i Ilok, te četiri granična prelaza, masovno pohode ljubitelji dobre kapljice. Vreme je berbe, a pošto nema više velikih državnih alko-giganata poput „Navipa“, koji je svojevremeno otkupljivao na angro, brojni se vinogradari dovijaju. Počeli „piljariti“ grožđe za vino i rakiju od po nekoliko stotina kila do nekoliko tona onima koji u „kućnoj radinosti“ peku rakiju ili cede vino.

Ove godine, vajkaju se vinogradari, bolje od njih proći će kupci. Leto je bilo vrelo, što loza voli, nije bilo bolesti, pa ni mnogo hemije za zaštitu, grozdovi slatki kao med, ali laki. Slast meri 22 do 25 procenata, što garantuje odlično vino i još bolju rakiju, pa repin šećer gotovo da nije potreban, sem da podstakne vrenje šire.

Poznati palanački birtaš Đorđe Baćina opet je pazario mnogo grožđa u Neštinu. Cena prava sitnica – 45 dinara kilo – te je natovario po dve tone italijanskog i rajnskog rizlinga, ali i tonu hamburga, pa eto odlične rakije. Uprosečio jačinu na respektabilnih 20 gradi, a po kazanu dobijao više od 25 litara lozovače. Ove godine kupio je i tonu vilijamovke, plaćao 55 dinara kilo i tek treba da je pretvori u „vatrenu vodu“.

U Neštinu i Viziću danas je mnogo više voćnjaka, pre svega jabučnjaka i krušika, nego vinograda. Drže ih samo najuporniji i oni s dugom porodičnom tradicijom, kao Kosta Stakić, koji na šest hektara gaji 22.000 čokota. Kad se onomad preselio u Palanku, nije napustio dedovski posao, ali ga je olakšao izgradivši u varoši podrum, gde proizvodi belo, crveno i roze, a po ugledu na svetske vinarije, ima i degustacionu salu za 50 gostiju.

Pravili ranije Neštinci domaća, ona prosta vina, slankamenku i portugizer, koja su sazrevala u drvenim buradima. Rizling se odomaćio tek sedamdesetih, a sad je sve više i drugih svuda priznatih sorti. No, opstalo je tek nekoliko manjih i srednjih vinarija, ali i rakijnica, uređenih kao udobne sobe. Radi se tu danima i noćima, ima i krevet za odmor jer se tu spava, kuva i jede, ali i pije, po pravilu – samo vino. Nikako mlada rakija jer umeju maligani, dok bar malo ne odleže, da udare u glavu. Škrbići opremili modernu pecaru kraj samog Dunava i nude mušterijama, uglavnom Bačvanima, svoje voće, grožđe, sudove, drva i uslužno pečenje, na njima je samo da plate i nose mučenicu. Tako nastala pošalica da bi Bačka uz meze ostala suva grla da joj nije Srema.

Nekad su u Neštinu radila samo dva velika zidana kazana od po 220 litara, a najpoznatiji majstor bio je Dušan Aliđukić, špicnamena Bundevara. Izračunali dokoni da je iz lule njegovog kazana iscurilo tokom gotovo vek i po – jer su se istim poslom bavili njegov otac i deda – toliko rakije da se mogao napuniti manji rukavac Dunava. Pravi domaćini nikad nisu bili solo trinkeri, znali su da se s prijateljima najbolje vino pije, ali ga ne treba kuditi. Ostala anegdota, ko zna da li istinita, da se društvu kod Bundevare, pridružio njegov, takođe davno upokojeni rođak, deda Jovan Petrić. Iznese domaćin na astal roze, a starina, da se mladac ne uobrazi, srkne i cvrkne, pa veli: „Gde ćeš pred strikana izneti ovaj cvajer“, koji je smatran za loše vino. Ljutiti domaćin skloni bokal, uprkos molbi okupljenih, koji su nudili i da plate šta popiju.

Priprema za škembićijadu
Foto: Dnevnik

Nedavno je, posle nekoliko godina pauze, opet u Palanci organizovan „Zlatni kotlić“, a teško je objasniti i zašto je ukidan. Jer, „domoroci“ smatraju da maltene imaju tapiju na kuvanje riblje čorbe i paprikaša, pa su nagrade gotovo uvek bile rezervisane za njih. Vino nije preradilo pa da se lakše vari, pila se rakija i pivo, a tako će biti i na „Škembićijadi“ oko 20. oktobra, Dana grada, po tradiciji – u dvorištu Slovačkog doma.

Potom slede svinjokolji, te kobasicijada u Polojskoj šumi, gde se već pola veka održava svakog prvog vikenda u februaru. Lane je najbolju kobaju doneo mesar iz Begeča Dušan Medveđ, koji ih je svojevremeno pravio od muflonskog i drugog mesa za Tita kad se baškario u Karađorđevu. Cela serija mrsnih fešti završava se revenom na Sretenije u palanačkoj šumi „Bagremara“. Tu nema takmičenja, a najveća atrakcija je bik na ražnju. Glavni majstor je uvek Mišo Smiljanić Bubreg iz Mladenova, koji je poslednjih nekoliko decenija ispekao više od sto volova. Jako meso zahteva i da se dobrano zalije, pa zapeva: „Donesi vina iz Neština“.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here