Još u vreme racije u Žabaljskom i Titelskom srezu, dakle pre 15. januara, kada je škola prestala sa radom, a učenički Konvikt raspušten i zatvoren, Apolonija je predlagala Mariji Mihajlović, da se privremeno skloni u njen stan, smatrajući, da će kod nje, kao Nemice, biti sigurna.
Ne shvatajući ozbiljno šture informacije o pokolju u Šajkaškoj, Marija je ignorisala prijateljicin predlog, ali 20. januara, kada su isključeni telefoni i uveden policijski čas u Novom Sadu, Marija je prešla u stan kod Apolonije Laubert. Zbog konspiracije, Marija nije izlazila iz stana i vodila je računa da se sa ulice ne vidi kada se kreće po stanu.
Istog dana, kada su Marijina braća zatvorena u kasarnu, oko podne, žandarmerijsko-vojna patrola, provalila je u Apolonijin stan i uhapsila Mariju Mihajlović. Apolonija je pokušala da otme Mariju iz ruku vojnika i u tom guranju, slučajno je ubodena u vrat, bajonetom koji je bio na pušci jednog od vojnika. Sva u krvi, trčala je ulicom za Marijom, noseći dugački zimski kaput, koji je, kada je stigla patrolu, žandarm oteo iz njenih ruku i bacio u sneg, uz psovku i podsmeh: „Tamo gde je vodimo, neće joj trebati kaput“.
Kada je previla svoju ranu, obukla se i krenula prekoputa u kasarnu, kod komandanta, potpukovnika Đerđa Hevešija. Predstavljajući se, rekla je da je Nemica, moleći ga da oslobodi Mariju i njena dva brata. Nisu pomogle molbe, ubeđivanja, ali ni pretnje, da će se žaliti preko Nemačkog obaveštajnog odeljenja Ministarstvu inostranih dela u Berlin. Komandant kasarne je relativno mirno saslušao Apoloniju i samo retko podizao ton govoreći, da što pre napusti kasarnu, jer kad se pojave Zeldijevi egzekutori, i nju će streljati.
Apolonija je ostala dosledna u svom nastojanju da spasi Mihajloviće, svesna ugroženosti i sopstvenog života, što joj je nedvosmisleno predočio komandant kasarne. Nažalost, obistinile su se njegove reči, Zeldijevi egzekutori su Apoloniju zatekli u kasarni i sproveli među ostale uhapšenike.
Kada se streljački vod postrojio u krugu kasarne, Apolonija i Marija bile su zagrljene, opraštajući se jedna od druge i pozvale su pravoslavnog sveštenika koga je takođe, tu doterala patrola, da ih razreši ovozemaljskih greha. Komandant kasarne, verovatno bojeći se za sopstvenu odgovornost, što je dozvolio streljanje Nemice, naredio je Apoloniji da se odvoji od Marije i izađe iz grupe predviđene za egzekuciju, ona je to naređenje kategorički odbila.
Tada je u kasarni ubijeno 60 civila, između ostalih porodica Mihajlović, dva pravoslavna sveštenika, Apolonija Laubert i jevrejski rabin Bela Ofner, čija kćerka Eva Ofner, posle oslobođenja, biće svedok na suđenju o ovom tragičnom događaju.
Istog dana predveče, leševe su utovarili u vojne kamione, odvezli na novosadsko kupalište „Štrand“, gde su bačeni pod led u hladne vode Dunava. U letopisu Saborne crkve Sv. Georgija u Novom Sadu, zapisano je da su u kasarni u mantiji i sa krstom oko vrata ubijeni član crkvenog suda Eparhije Bačke, protojerej Milivoj Popović kao i jerej Veljko Zucajić profesor Bogoslovije u Sr. Karlovcima.
„Shvativši zašto su dovedeni u kasarnu, Zucajić je pokušao, na besprekornom mađarskom jeziku, vojnicima da objasni, da ni on, ni drugi privedeni građani ni za šta nisu krivi. Kada se uverio, da je to beznadežno, Zucajić je pozvao prisutne žrtve da kleknu i da se pomole Bogu. U tom položaju stigla ih je smrt iz neprijateljskog oružja“, svedoči u svojoj knjizi Zvonimir Golubović.
Prvi zvaničan izveštaj o pogibiji Apolonije Laubert, nalazimo u depeši nemačkog obaveštajca Abverovog II odeljenja sa sedištem u Novom Sadu.
„Na dan posle racije (24. januara 1942. prim.L.N.), javljeno mi je da profesorica građanske škole u Novom Sadu, Apolonija Laubert, nemačke nacionalnosti, takođe je među žrtvama novosadske racije. Raspitivao sam se o njoj kod nekoliko vojnih komandi. Posle par dana, pouzdano sam saznao, da je streljana u kasarnskom krugu u ulici Laktanjaijeva (tadašnji mađarski naziv ulice Vojvode Bojovića, prim L.N.). Ubijena je zato, što je došla da interveniše za srpsku porodicu Mihajlović. Zbog ovog incidenta uložio sam oštar protest kod nadležne vojne uprave“.
Pogledaj: Heroina Apolonija Laubert (1)
