„Kao da smo se juče venčali, a prošlo je sedamdeset godina“

Zagorka i Veljko Milićević u prisustvu potomaka i gostiju obeležili dijamantsku svadbu

2564

Devetnaestog decembra godine koja je za nama, bračni par Zagorka i Veljko Milićević obeležili su sedamdeset godina zajedničkog života.


Na dijamantskoj svadbi koja je održana u Čelarevu, gde žive u poslednjih nekoliko godina i gde su došli iz Gajdobre, okupili su se njihovi potomci, deca, unuci, praunuci. Svojim prisustvom dijamantsku svadbu su uveličali i brojni gosti koji su došli da čestitaju redak jubilej – sedam decenija bračnog života.

Mada je od Zagorkinog i Veljkovog venčanja proteklo sedamdeset godina – 19. decembar 1948., njih dvoje su gotovo u glas rekli da je vreme toliko brzo prošlo, pa im se čini, kao da su juče stajali pred matičarem. Ono što posebno impresionira, kada razgovarate sa Zagorkom i Veljkom koji su ušli u desetu deceniju života, je njihov bistar um. Naime, oni se do detalja sećaju svega onoga šta se dešavalo tokom njihovog venčanja, kao i događaja koji su prethodili njihovom ulasku u brak, kao i životu u njemu.

– Bili smo prve komšije u hercegovačkom selu Hrgud, tačnije u zaseoku Ćukova Greda. U Hrgudu smo proveli detinjstvo, ali i prvih nekoliko momačkih, odnosno devojačkih godina. Kao momak i devojka gledali smo se više kradom, ašikovali s vremena na vreme, ne sluteći tada da smo jedno drugom suđeni – prvi je reč uzeo Veljko.

– Po završetku Drugog svetskog rata sa porodicom sam se doselio u Gajdobru, pa sam otišao daleko od buduće izabranice moga srca. Rastali smo se samo privremeno. Naime, kada sam došao iz vojske, tačnije godinu dana nakon skidanja vojničke uniforme rešio sam da se ženim. Odlučio sam da odem u Hercegovinu, odnosno u mesto rođenja, gde je Zagorka živela i da je zaprosim. Prosidba je obavljena u novembru, preciznije na Aranđelovdan 1948. godine.

– Na dalek put do Hrguda i zaseoka Ćukova Greda, zajedno sa mnom krenuli su, Nikola Komad, Gojko Samardžić, Milica Komad i Drago Topalović. Putovali smo vozom od Gajdobre do Čapljine, pa dalje različitim prevozima do Hrguda. Iako je putovanje dugo trajalo, meni se učinilo još dužim. Nakon dolaska u Čapljinu, uputili smo se ka Berkovićima, a posle toga ka Hrgudu.

– Tokom putovanja zastali smo u Stocu, gde smo kupili garderobu kao i cipele za mladu. Većih problema u putu nismo imali, iako smo jedan deo puta prevalili pešačeći. U Hrgudu su nas dočekali domaćinski, prijateljski, topla srce, upravo onako kako dolikuje dobrim domaćinima. Prosidba je obavljena, pa smo se nakon toga uputili u Vojvodinu, odnosno prema Gajdobri. Zanimljivo je da je to bilo Zagorkino prvo odvajanje od kuće, što svakako nije ni malo lako „palo“ ni njoj samoj, ali ni članovima njene porodice – vratio je svoje sećanje Veljko Milićević.

Mesec dana nakon prosidbe usledilo je svadbeno veselje, koje je obavljeno u gajdobranskoj mesnoj zajednici.

– Devetnaestog decembra 1948. godine, venčali smo se u prisustvu kumova, rodbine i prijatelja. Na venčanju je bilo trideset svatova, među kojima i svedoci – kumovi, prvi Nikola Bjelica i drugi Rajko Mišković. Nakon obavljenog venčanja, usledilo je svadbeno veselje koje je potrajalo do ranih jutarnjih sati. Svate je uveseljavao harmonikaš Jano Krnač, a svi zajedno smo uz pesmu i igru dočekali zoru.

[wonderplugin_slider id=64]

 

– Na svadbu smo otišli zaprežnim kolima, koja su za tu priliku bila posebno okićena. Mada je to bilo vreme nemanja i velike materijalne oskudice, s obzirom, da su od završetka Drugog svetskog rata protekle tek tri godine, harmonikaš Jano je zaradio lepe pare, ako se ne varam pet hiljada dinara – naglasio je Veljko.

Nakon Veljka, reč je uzela Zagorka, koja se pričom vratila u prve godine njihovog bračnog života.

– Po dolasku u Gajdobru, nije mi bilo lako da se posle kamenite Hercegovine, priviknem na bačku ravnicu. Ostavila sam mnogočlanu porodicu u Hrgudu, a došla u gotovo isto toliko brojnu porodicu u Gajdobri. Nakon ženidbe Veljko je radio u gajdobranskoj seljačkoj radnoj zadruzi „Nova Vojvodiona“, a kasnije i na Pilani u Gajdobri. Nije mu bilo lako, kao što nije bilo lako ni svima nama koji smo živeli u zajedničkom domaćinstvu.

– Obavljala sam poslove domaćice, a trebalo je iz sve te nemaštine skuvati ručak, oprati veš, raditi u bašti, brinuti o svekrvi, ali i podizati troje dece. Međutim, sve je hvala Bogu išlo svojim tokom, pa sam sav taj teret lakše podnela – napomenula je Zagorka.

Zagorka i Veljko izrodili su troje dece, ćerke Boru (1949), Zoru (1955) i sina Miladina (1951). Odvajali su od usta, da bi ih gajili, školovali i stvarali ljude od njih. Bili su i ostali roditelji za primer i ponos, na čemu im njihova deca neprestano odaju priznanje.

– Nije bilo lako, od jedne plate hraniti pet usta i školavati tri đaka. Međutim snagu nam je davao stalan napredak naše dece, koja su bez bilo kakvih problema uvek išla napred. Ćerke su se udale, sin oženio, pa smo im pomagali koliko su nam okolnosti i mogućnosti dozvoljavale. Hvala Bogu imamo šest unuka i jednu unuku i svi su završili visoke škole. Jedan od naših unuka Miloš Ćipranić je pred doktoratom. Osim sedam unuka, Bog nam je podario i četiri praunuka, Dmitra, Danila – Vuka, Marka i Luku. Naša deca, unuci, praunuci su naše najveće bogatstvo – naglašava Zagorka.

Mada su najveći deo zajedničkog života Zagorka i Veljko, proveli u Gajdobri sada žive u Čelarevu, u porodičnioj kući sina Milovana i snaje Milanke.

– Razloge našeg dugog zajedničkog života, treba pre svega tražiti u našem međusobno razumevanju i slozi. Pored toga niko od naše troje dece, unuka i praunuka nije nas ljutio, ni sekirao. Oni su bili i ostali, naša snaga. Uz sve ovo Veljko mi nikada nije rekao ni jednu ružnu reč, niti uputio neku psovku, ali ni ja njemu (smeje se). U svemu tome, kao i u lepom i skladnom životu naših potomaka, treba tražiti razloge našeg dugog zajedničkog života – konstatovala je na kraju Zagorka.

Pisca ovih redova, posebno je impresionirala Zagorkina i Veljkova oštroumnost, dobar sluh i pokretljivost… Upravo zbog svega, kao i zbog fizičkog izgleda, utisak je da su oni bar dvedeset –trideset godina mlađi i da će zajedno dočekati i obeležiti i osamdeset godina braka.

Pedeset jednu godinu u penziji

Veljko je radeći u Zadruzi „Nova Vojvodina“ i na Pilani, zaradio penziju. Penzioner je od 1967. godine. U penziju je otišao sa četrdesetdve godine života. Dakle, penziju uživa duže od pola veka.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here