Sve je mnogo drugačije, ali ja sam srećna!

Palančanka Jelena Plavšić o svom odlasku i radu u Abu Dabiju.

0
4504

Da joj je neko rekao da će u 32. godini otići da radi kao personalni trener u Abu Dabi, i to bez bilo kakvih poznatih „peripetija“ kada je u pitanju odlazak iz zemlje, Jelena mu ne bi verovala. Jer, završila je srednju ekonomsku školu, studirala pravo, šest godina radila u knjigovodstvu … „sve se vrtelo oko papira“, kako kaže. Ali, sudbina je nepredvidiva i namenila joj je nešto drugo.


Jelena Plavšić

Kad možeš da dođeš?

Sve se desilo brzo. Nisam imala mnogo vremena za razmišljanje i vaganje da li donosim pravu odluku. Prijateljica koja je pre godinu i po dana otišla u Abu Dabi da radi kao personalni trener preporučila me je ljudima iz „Fitnes First“ kompanije, jedne od poznatijih u svetu. Zakazali su mi razgovor preko skajpa. Nakon svega tri minuta, pitali su me „Želiš li da radiš za nas kao trener, kada možeš da dođeš i da nam se pridružiš?“. To je zaista bilo poput groma iz vedra neba. Mislila sam da je to tek prvi od razgovora koji će uslediti. Iznenadila sam samu sebe kada sam u sekundi odgovorila „Hoću!“.

U roku od mesec dana bila sam u Abu Dabiju. Sredili su mi radnu dozvolu i vizu za period od dve godine, priča Jelena koja je pre odlaska u Emirate, četiri godine radila u palanačkoj teretani „Tehnodžim“ kao licencirani personalni trener.

 

U „Fitnes Firstu“ radi sa još troje Srba, dva momka i jedna devojka. To je zaista bila olakšavajuća okolnost, jer nisam otišla sama u nepoznato, bez igde ikoga. Sa njima radim, družimo se, izlazimo. Upoznala sam i ljude iz Emirata, oni čine moj mali krug prijatelja i sa njima volim da provodim slobodno vreme. Oni su mi potrebna „baza“, jer mi moja porodica mnogo fali. Mama, tata i sestra su mi oduvek najveća podrška, tako je bilo i ovog puta. Rekli su mi „Ako želiš da ideš, idi, imaš našu podršku. Ukoliko Abu Dabi ne ispuni tvoja očekivanja, vrati se svojoj kući“. Svi smo mnogo povezani i oslonjeni jedno na drugo, kako valjda i treba da bude.

Jelena Plavšić

Sve je mnogo drugačije

Abu Dabi je baš onakav kakvim ga predstavljaju na televiziji. Svuda je luksuz, sve šljašti, visok je standard, sve je utegnutno pod konac. Postoje strogi propisi koji se moraju poštovati, kao na primer nema držanja za ruke na javnom mestu, osim ako ste muž i žena, nije dozvoljena ta prisnost koja kod nas vlada, dodirivanje u prolazu, grljenje, ljubljenje, čak je zabranjeno i stanovanje sa drugom ili momkom. S druge strane, bezbednost je velika. Nijednog momenta od kada sam stigla nisam osetila strah. Živim sama u stanu koji iznajmljujem u zgradi preko puta teretane. Zgrada ima obezbeđenje, ali ni to nije presudno. U Abu Dabiju jednostavno možete sa punim novčanikom noću zaspati na klupi u parku bez straha da će vas neko opljačkati ili napasti. Sve u tom smislu funkcioniše besprekorno. Što se tiče klime, uspela sam da se adaptiram, iako su letnji meseci zbog visokih temperatura teško podnošljivi. Kada sam stigla krajem juna, tamo je bio bukvalno rečeno pakao. Kada su se otvorila vrata aviona, zapahnuo me je neverovatan toplotni talas. Mislim da je bilo preko 50 stepeni, vlažnost vazduha je ogromna. Kod njih u letnjim mesecima ne postoji život na ulici, nema nikoga čak ni na plaži. Sav život se odvija u ogromnim molovima. Tek sad, u ovim mesecima, kada se temperatura spusti na 25, 30 stepeni, ljudi izlaze iz molova, na plažu, u restorane i kafiće na plažama.

 

Jedem italijansku hranu

Da, nedostaje mi naša hrana. Piletina koja se uzgaja tamo i ovde ne može da se poredi. Koriste začine mahom indijske, koji su drugačiji od svega meni poznatog. Probala sam neke od njihovih specijaliteta, ali ipak više volim „poznatije“ ukuse. Na spratu zgrade u kojoj je teretana gde radim, nalazi se italijanski restoran i tu jedem. Prija mi italijanska kuhinja. Takođe, postoji i jedan market u blizini u kom se mogu naći proizvodi iz Srbije, plazma, jafa i odmah pored tog marketa je i restoran u kom momak iz Srbije sprema naša jela. Ovoga puta ću u kofer sigurno spakovati i malo „hrane za poneti“, što nisam uradila prvi put.

Hoću da se usavršavam dalje

Jako sam srećna. Zadovoljna sam poslom, menadžerima kompanije za koju radim i koji su profesionalni, klijentima. Imam želju da se usavršavam, da učim još više, da prevazilazim sopstvene granice, da se takmičim sa sobom. Za sada sam u Abu Dabiju, tu ostajem da radim, iako bih zbog porodice i podnevlja u budućnosti volela da pređem u neki evropski grad. Ali, ne razmišljam sada mnogo o tome.

Personalni treneri u Abu Dabiju se uvaženi, i dobro plaćeni. Imala sam, može se reći, puno sreće, kaže Jelena koja se vraća nazad nakon kratkog godišnjeg odmora. Osmeh joj je sve vreme na licu. Pitala sam je da li je to možda zbog Abu Dabija, rekla je da je oduvek takva, vedra i nasmejana i da je to jedna od stvari koji klijenti u teretani vole kod nje.

 

Nisam mogla da je ne pitam da li je dobila neku bračnu ponudu od bogatog Arapa sa kamilama, nasmejala se i kratko odgovorila „Bilo je i toga, ali ja se trudim da ih držim na distanci, drugačiji je to svet. Uostalom, naši momci su naši momci!!“

Abu Dabi

Igra sudbine

Kao dete kratko sam trenirala karate, dok sam folklor igrala u Abraševiću osam godina. Oduvek sam bila rekreativac koji obožava prirodu, vežbanje. Kada se otvorio „Tehnodžim“, odlazila sam tamo da treniram, ne sluteći da će me posle nekog vremena pitati da počnem da radim kod njih. Posle nekog vremena na DIF-u sam upisala tečaj za licenciranog personalnog trenera. U Tehnodžimu sam i upoznala devojku koja me je preporučila menadžerima u Fitnes Firstu u Abu Dabiju. Sve to je nalik igri sudbine, jer sam mislila da ću se baviti knjigovodstvom u nekoj kancelariji. Uz to, dok sam radila u teretani dobijala sam ponude za poslove u drugim branšama, ali sam ostajala da radim kao trener. Jednom sam samo probala sa drugim poslom, ali sam se brzo vratila u teretanu. Biće da je to bila mesto gde me je pronašla sudbina. Čovek može da planira mnogo toga, ali na kraju uvek bude onako kako mu je suđeno.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here