Kada nakon povratka sa posla Zoran Sirovina otvori kapiju svog širokog seoskog dvorišta ugleda malo belo jato: gusaka, domaće koke i petlove; obraduju mu se dva psa, golubovi… Sasvim dovoljno za odmor i uživanje u svom domaćinstvu, piše „Agroklub“.
Seoska domaćinstva su nekada bila prepoznatljiva po uzgoju domaće živine. Svaka kuća obično je imala veliko dvorište sa punom štalom ali i okućnicom te se podrazumevalo da je vredna domaćica mogla da se pohvali: domaćim kokoškama, guskama, patkama, morkama.
Stariji žitelji Mladenova, sela kod Bačke Palanke rado pominju šezdesete godine prošlog veka kada nije mogla da se nađe kuća u kojoj nije bilo domaćih kokošaka ili bar nekoliko gusaka i pataka. I najmlađi i najstariji članovi porodica sa zadovoljstvom su brinuli o svojim belim jatima koja su svakodnevno išla na pašnjak pored rukavca Dunava. Kuvala se guščija ili kokošija supa kao i paprikaš, a kako i danas spominju vremešni meštani guske su čupali nekoliko puta godišnje tako da su imali odlične jastuke i dunje koje još uvek odolevaju vremenu.
Seosko dvorište Zorana Sirovine
Godine su prolazile, a uslovi i način života na selu lagano se menjao, mnogi su odustali od tova svinja, krava, zatvorili čak i kokošinjce tako da su domaćinstva gde po dvorištu šetaju kokoške, a travu pasu guske i ćurke – retka.
Jedan od onih koji i danas uživa u idili seoskog dvorišta je četrdesetosmogodišnji Zoran Sirovina iz Gajdobre. Sa suprugom, dva sina i roditeljima živi u renoviranoj kući sa velikom okućnicom gde mesta ima i za živinu, svinje, ovce, leje sa povrćem i voće. Reklo bi se – kao u dobra stara vremena kada je u dvorištima letelo perje i paperje, gde se čulo gakanje i kokodakanje, a u stajama blejale ovce i koze.
„Živim na selu, imam veliko dvorište, široko i prostrano i velika mi je želja da bude puno. Imam svinje, dvadesetak ovaca, kokoške, guske, golubove. Dobro pamtim vremena kada su moji roditelji imali krave i konje. Zaposlen sam u Novom Sadu i svakodnevno putujem na posao, ali nije mi veliki problem da obrađujem i oko 7 jutara zemlje. Sejem soju, kukuruz i detelinu, a imam traktor i priključne mašine. Za sve se nađe vremena, ko voli ovakav način života razumeće moju priču,“ objašnjava Zoran i dodaje da je prošle godine u želji da mu dvorište bude puno raznovrsne živine kupio inkubator i nabavio jaja od gusaka.
Inkubator je manji, u njega može da stane 50 kokošijih jaja ili 30 guščijih obzirom da su krupnija. Da bi inkubacija i leženje bilo uspešno potrebna je optimalna temperatura i vlažnost vazduha, provetravanje, okretanje i prskanje jaja.
„Malo sam se informisao tako da sam temperaturu regulisao na 37,8 stepeni i povremeno okretao i orošavao vodom jaja. Nakon trideset dana od 15 jaja izleglo se 10 malih guščića,“ kaže Zoran i objašnjava kako je sa puno pažnje brinuo o njima te ih je dok nisu malo ojačali držao zatvorene, a onda ih pustio na dvorište da se hrane travom i kukuruzom dodajući u šali da od kako je pustio guske po dvorištu više mu ne treba kosačica.
Lepota i mir seoskog dvorišta
Upravo te mlade guske će uskoro sa prvim toplim danima negde na kraju dvorišta u gnezdima nositi jaja, te se Zoran nada da će obnoviti jato. Nada se da će i kokoške dobro nositi te će biti i pilića jer kako kaže ništa lepše od domaće živine, a samim tim i domaćih jaja. Iako je kljukanje gusaka – čime se povećava težina džigerice – nekada bilo uobičajno Zoran kaže da to u njegovom domaćinstvu ne rade, a ni čupanje perja ne dolazi u obzir. On tokom priče ne spominje ekonomsku isplativost svog rada, ali svaka njegova reč potvrđuje koliko je zadovoljan i koliko lepote i mira nosi svaki trenutak koji provede u dvorištu.
Zoran u svom domaćinstvu ima i dvadesetak ovaca
„Volim ovo moje široko dvorište i ne bih ga mogao zamisliti bez ovih životinja, bez moja dva psa, bez golubova. Upravo ga to čini lepim kao i bašta prepuna povrća, veliki malinjak,“ kaže na kraju sagovornik Agrokluba opisujući svoje imanje – oazu domaćinskog mira.
