Ću ti popljujem ja cipele

0
243

Nedavno sam imala prilku da prisustvujem događaju, prosto rečeno, kao sa filma. Crveni tepih, šoferi sa leptir mašnama koji vam uzimaju ključ od auta i parkiraju ga za vas. Tematski definisan dress code i ostala ideologija „visokog“ društva. I ne mogu da grešim dušu, bilo je prelepo. Prilazeći tako ulazu u taj svet glamura, shvatila sam da su mi se čizmice potpuno isprljale jer ja sam ipak vozila auto dva sata u patikama i srebrnoj haljini ostavljajući obuću za sjaj u zadnjem delu kola (shvatate da meni niko nije uzeo ključ da parkira auto).

Danijela Zeljković je zaljubljenik u pisanu reč. Događaje i situacije u kojima se zatiče opisuje iz svog ugla u blogu „360 stepeni“.

Koleginica pored mene nosila je zlatnu toalet haljinu, belu bundu i salon cipele, dugu uvijenu kosu do pola leđa. Izgledala je svetski. U momentu kada sam ja počela da paničim da nemam čime da obrišem sve to i da ne mogu pred sva ta svetla baš tako blatnjava, ona je izgovorila: „Ću ti ja popljujem cipele“. Uzela je maramicu, pljunula na nju, čučnula u svom blistavom izdanju i počela da struže blato sa mojih čizama. Na samo par metara od crvenog tepiha i „savršenstva“. Dok je druga koleginica brže bolje ubrzala korak kako bi se što pre odaljila od nas i rekla: „Ja nisam sa vama“.

E tu se krije lepota i istina života, tu se krije srce i duša jednog čoveka, tu se krije životni stav i snaga, a isto tako svi neizlečeni kompleksi, pogrešni i dobri sistemi vredosti. Jedna banalna anegdota sa teško uzročno posledičnim patnjama i tugom.

Prečesto se suzdržavam da mi bes bude isnpiracija za pisanu reč, ali je nekad neophodno ispustiti ga na papir, ne kao elegantno mastilo nego kao gorku povraćku, jer ne znam kojim bolom, strahom i tugom se vodi čovek okovan u zlu nameru i sujetu.

Nema na svetu čoveka pored kog ne bih stala, zastala i progovorila bilo da je doktor nauka nagrađivan međunarodnim priznanjima ili pripadnik dosta niže radničke klase bez i jednog dana škole. Okreni obrni, on je čovek. Čovek. Čovek. Želim da ponavljam tu reč dok svim ljudima ne usadim shvatanje da nema razlike i da ne postoji merilo vrednovanja sem jednog jedinog, zvanog dobra duša. Jer i doktor nauka kao i kopač kanala može da te oblije svojom gorčinom ako nije čist u srcu. Razlike nema.

I ne patim ja što se ona mene postidela, nikako. Provela sam se savršeno i sam momenat blata i čizmica bio je dovoljan da mi ta noć bude fantastična. Ne znam zašto i dalje znam da patim i razljuti me kada neko dozvoli sebi da se boji sveta i života, da se boji gde će i kako biti viđen, da se ne ume pustiti i prepustiti. Patim i besnim kada vidim da je neko dovoljno hrabar i glup da veruje da je bolji, bolji od svih ostalih, da zaslužuje više. Jesi dobar/dobra i zaslužuješ mnogo. Samo, postoji razlika u shvatanju i percipiranju ove teorije.

Kao jedinka si poseban a kao celina si jednak.

Ako malo bolje umeš da otvoriš svoj um i emociju videćeš da od svakog možeš da naučiš mnogo, od učenog ništa od neučenog svašta. Lekcija je uvek tu. Spremnost i sposobnost da se prilagodiš svakom je ogromna vrlina. Ne da se prilagodiš jer to tako treba nego da se pronađeš u svakom ljudskom biću, makar na nano nivou, postoji ipak neka spona između svih nas. Nema lepšeg načina života od takvog. Biti prirodan i pripadati jer smo tako krojeni, pripadati svakom sloju društva jer su u suštini svakako izmišljeni za razliku od jednog živog bića. Bića koji je sastavni deo ovog univerzuma, neizostavni. Samo se ponekad uplašim jer shvatam da izumire, pa tražim oko sebe sve znakove i dokaze života istinski svesnih duša koje znaju da nisu ništa bolje od drugih. Da su posebne i jedinstvene.

I nauči da plešeš i plivaš i uživaš. Nauči da se pustiš pa kako bilo. Nauči da piješ koktel u društvu akademskih građana ali i naučiš kako je dobro čačkati nos na semaforu dok čekaš zeleno.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here