U desnom uglu stare razglednice moga gradića nalazi se tadašnja Robna kuća „Izbor“. Ispred su „Lada“ i „Stojadin“, ljute mašine toga vremena.
Tu Robnu kuću pamtim po teškim staklenim vratima, koja su morala dobro da se gurnu da bi se ušlo. Često su bila otvorena “na napolje”, pa bi se desilo da neki prolaznik, zamišljen kao ja, udari u njih. Vratima od debelog stakla ništa, a glavi mala čvoruga i gledanje da nije neko video slučajno.
Naravno da je u njoj bilo sve što je potrebno jednom običnom čoveku. Da se obuče, obuje, nabavi materijal za odelo i haljinu, kupi lustere i lampe, opremi kuću sa krevetima i foteljama, stolovima i ormarima, ćebadima, nabaci belu tehniku i usput zaželi najnoviji model gramofona, hit ploče i još neke sitnice.
Levo, u prizemlju, bila je parfimerija. Tu sam kupila prvu senku za oči marke “Samanta” KRKA kozmetika, sa tri sedefne nijanse roze. I takav isti ruž. I parfem “ESP”, čiji miris i sad osećam. Ali omiljeno mesto mi je bilo na spratu. Za tamo su bile rezervisane pokretne stepenice i kad one nisu radile, baš je bilo bezveze ići ovim običnim. To mesto je bio deo sa muzičkim uređajima i pločama. Tinejdžersko carstvo snova.
[wonderplugin_slider id=104]
Prvi gramofon crvene boje, koji smo iskukale tati i mami, kupljen je tu baš pred moj rođendan. Dugo željena ploča Zdravka Čolića, „Glavo luda“, nije mogla biti „do daske“ puštana, jer se desio neki tužni događaj u familiji baš toga dana, ali je puštana milion puta, a mi ležale pored zvučnika da bolje čujemo. Posle smo pojačale, nek ide život, dok nam nisu u sobu uleteli i isključili. Ali zato narednih dana i ptice na granama su pevale sve pesme redom.
Na našu gomilu sa Čolićem, Srebrnim krilima, Abbom, Boni M, Vajtom, tata bi uvek dodao i Elvis Prislija, Bitlse i skidao sa tavana neke njegove ploče iz mladosti, “singlice”. Na njih smo se prilično navukle, bile su slatke onako male i iskrzale, posebno na neku gde Joko Ono peva kao dečijim glasom. Preskakala je gramofonska igla svaki čas, pa smo nanju stavljali gumicu za brisanje. Bio je to jedan divan muzički kutak u sobi.
I još jedan, meni bitan, deo te prodavnice nalazio se na poslednjem spratu. Uživanje u mirisu novog nameštaja, sedanje na svaki krevet, fotelju, dok nas ne oteraju. Kupovina prvih velikih romantičnih postera. Dečak i devojčica na klupi, žena sa rukom preko čela, drvo u sumrak, na koje je moj drug, posle jedne od mnogih žurki kod nas, crnim markerom docrtao čoveka kako visi i odao poslednju počast romantici.
Da, bilo je to super mesto, sa odličnim stvarima domaćih, kvalitetnih brendova i sve na kredit. I prve duboke, plave „Kikers“ cipele za gimnazijalku. Zgrada je ostala ista spolja, malo fucnuta, ali ista. Doduše, ima ona pokretna vrata na ulazu, ne moraš da guraši vučeš ogromna stakla, a unutra sve sija od belog svetla. Puna je svega i svačega, za svakoga po nešto i živi neki svoj novi život u skladu sa današnjim vremenom. A pokretnih stepenica nema više. Ni onih mirisa.
