Даница Вујков (Деспотово 1948.) добила је бројна признања за своје књижевно стваралаштво и вишедеценијски рад у култури. Увек за друге и у намери да се обнови култура сећања, односно да се заборављено врати у сећање и трајање.
Сећање је дубоко лична, осећајна и душевна категорија, али и животна, ванвремена. Заборав, незнање и мржња, како каже Даница Вујков, поништавају нас и као личности и као народ, а сведоци смо да отуђен човек и на планетарном нивоу, пада у мржњу која нема будућности.
Поред књижевног рада и научно-истраживачког у откривању заборављених писаца и њихових дела (Милица Стојадиновић Српкиња, Коста Трифковић, Милан Будисављевић, Павле Марковић Адамов и други) били сте новинар у Телевизији, оснивач сте књижевних манифестација, а све је почело у Деспотову.
Новинарством почела сам да се бавим већ у вишим разредима Основне школе „17. октобар“ у Деспотову. Објављивала сам вести из села и школе и своје литерарне прилоге (песме и приче) у листовима и часописима за најмлађе (Змај, Пионири, Дечија страна у Дневнику, Мале новине и другим). Да сам била стални новинар дописник сведоче и сачуване новинарске легитимације из тога времена, као и писма уредника. Добијала сам и награде. Сви ови листови као и готово све тадашње новине (и Књижевне новине) стизале су на кућну адресу у селу, захваљујући нашем оцу Сави Вујкову.
Куповао је књиге у београдским и новосадским књижарама и у тој његовој кућној библиотеци светских и наших писаца која није била по броју књигамала, проналазим и своју прву лектиру. Отац је писао током живота романе, приче, драме, 19 година је имао кад је био учесник Батинске битке (1944) а после рата као шеф Месне канцеларије радио је на обнови села. Подигао је споменик сећања палим борцима, уређен је парк који је сада запуштен, путеви су обновљени и све друго.
На Дан ослобођења Деспотова 17. октобра 1979. године који се прослављао и радно и свечано и за мештане био значајан (полагање венаца сећања на споменик) отворила сам прву послератну библиотеку у скромном мањем простору Дома културе, где се и данас налази. Песник Мирослав Антић био је тада гост и учесник програма, а новооснованој библиотеци поклоњен је већи број књига из наше кућне библиотеке. На мој предлог (5. јула 2013.) (Кума библиотеке) и Ковиљке Добрић тадашње управнице библиотеке „Вељко Петровић“ у Бачкој Паланци, библиотечки огранак у Деспотову добио је име „Мирослав Антић“. И на томе се углавном све завршава. Књижевних програма није било, у школи је гостовао књижевник Бранко Ћопић још у време основног школовања мога брата Мирослава.
Са друге стране Дома културе налази се уређена кафана и то је у селу незаобилазно место окупљања, а све би могло да буде и другачије. Центар села неуређен (не могу се канте за смеће свугде постављати) аутобуска станица, стакла излупана, простор за већу библиотеку је под знаком питања, зелена површина испред Дома културе уништена, продавнице су ту које би требало изместити итд.
У нашој кући књига се ценила и читала, имали смо и омиљене сликаре (Сава Шумановић, Ван Гог) а од оца сам у раном детињству чула имена оперских певача (Марио Ланца, Бењамино Ђиљи и други) па сам и ја писала есеје о Моцарту, Бетовену, Паганинију.
Школовање се у нашој породици подразумевало. Завршила сам Учитељску школу у Сремским Карловцима (1968). Дипломирала на Филозофском факултету у Новом Саду (1974). На истом факултету завршила сам постдипломске студије (1982). Као стипендиста чувеног Гете института учила сам и боравила у Штауфену у Немачкој (1981).
У Основној школи „17. октобар“ у Деспотову радила сам као учитељица (IV разред) 1969/70 и у Основној школи „Душан Радовић“ у Новом Саду (1971). На Гете институту у Немачкој са студентима из Европе и света, била сам једина из тадашње Југославије и када нас је пред крај школовања професор питао ко жели да остане у Немачкој, они ће нам плаћати првих шест месеци, ја сам се вратила у Телевизију Нови Сад у Информативни програм, где сам већ радила као новинар.
У серијалу „Време и вечност“ уводим хришћанске теме; први филм о Светом Сави, Јустину Поповићу, Милићу од Мачве, Матији Бећковићу и другима. Као дугогодишњи председник и оснивач манифестације Књижевни сусрети Милици у походе, посвећене Милици Стојадиновић Српкињи (1828 –1878) установила сам Награду са њеним именом, покренула издавачку делатност, приредила песме Милице Стојадиновић Српкиње, Зборнике, са академским вајарем Јованом Солдатовићем подизала споменике, објавила своје ауторске књиге и приређене, увек са надом да ћу и у своме селу урадити бар део онога што сам урадила у другим срединама. О монографији села и школе нико ни не помишља, али ја и о томе размишљам. Такође бих снимила и филм о селу.
Већ неколико година обнављате са мајсторима родитељску кућу, увек сте у послу. Да ли намеравате да и у Деспотову обновите Вашу културну мисију?
Обнављам кућу, али нисам нашла у својој рођеној и родитељској кући, коју је купио наш деда Милан Вујков кројач, почетком 20. века, свој стваралачки мир. Са неким комшијама никако да нађем заједнички језик. Има ту доста тога да се прича, али нећу сада о томе. Али и поред тога што сам дочекана у непрепознавању од оних који не разликују добро и зло и у таквим неприликама ја радим.
Наш отац Сава Вујков писао је целог радног века на необичној писаћој машини зелене боје, високој преко метра и све своје рукописе у трећој коректури, уредно је припремао за штампу, али није објављивао. Ја сада приређујем његов роман Расплакано пролеће са мотивима аутобиографским и историјским, роман невероватан у остварењу, који би сваки човек требало да прочита. Моја књига је пред штампом, а прошле године са братом Мирославом припремала сам књигу његових стихова На Црвеном тргу која је добила изванредне похвале критичара. Песме су му преведене на немачки и руски језик.
И Брат Мирослав је писао поезију од ране младости, али није објављивао. Припремамо и друго, допуњено издање његове књиге са занимљивим сећањима на путовања у Москву и Јерменију (Јереван, Раздан). Оно што намеравам да урадим у родном Деспотову за добро оних који долазе, а то су културни програми, зависи и од разумевања надлежних и одговорних у Бачкој Паланци, нашој Општини, али од своје културне мисије нећу одустати.
