Корона пандемија, светска енергетска, па тиме и економска криза која је захватила све, па и најбогатија и најразвијенија друштва, довела је, поред старог, до новог сиромаштва.
И поред напора које већ две године, колико траје пандемија, чини председник Републике Србије Александар Вучић са сарадницима, да се помогне привреди, али и грађанима, поодавно осиромашенима, криза је све присутнија.
Крај зиме и почетак пролећа су „најсиромашније“ доба у години. Залихе, ако их је било, истопљене су, зима је потпуно или делом сагорела дрва и угаљ из шупа и подрума, шпајз и замрзивач се празне, као да неко краде огрев и храну. Као да бројила за струју, воду, гас брже раде, као да су рачуни и дугови поњима све већи и тежи за плаћање…
Такво стање доста људи, без обзира на старосно доба, кажу медицинари, води у апатију, а касније у разне облике депресије. Најпре блаже, тешко приметне, а касније све теже и теже са катастрофалним последицима о чему сведоче медији. Код нас је ситуација можда и тежа, јер доста је оних који се још нису опоравили, вратили у нормалан живот (чуј нормалан, било какав достојан модерног времена), после транзицијског сиромаштва које још траје код доста појединаца и породица, али и сиромаштва изазваног избеглиштвом, ратним распадом бивше СФРЈ, бомбардовања, односно агресије од стране НАТО на бившу Савезну Републику Југославију.
Пре су биле санкције и блокаде због режима Слободана Милошевића. Највише су трпели нормални људи који су остајали без посла, плата, егзистенције за себе и породицу, без будућности. Потом је ДОС распродао или позатварао већину фабрика, а раднике послао на улице.
Ондашње главешине су поумирале, или су на робији, или у некој солидној јазбини грицкају добре пензије. Ратни профитери, транзицијски шпекуланти, фукаре и убице обогатиле су се на народној и државној несрећи…
Пре скоро пола века један разборит игуман једног овдашњег манастира говорио је својим монасима да треба тражити средства за обнову оронулог, али значајног и лепог манастирског здања. Братство се чудило, па можда и посумњало у игумана, јер тадашња власт није била наклона свештенству и цркви. Игуман је био упоран и слао их од врата до врата да објашњавају и проповедају веру и значај манастира. Говорио је: “Ко куца отвориће му се, ко тражи даће му се!”
За кратко време поче и за пар година би готова обнова манастира, а игуман (поодавно упокојен) би унапређен у епископа. Доста је оних који већ годинама не могу да направе тај први корак, па и поред тога што заједница чини напоре да помогне и таквима. Као да нема никога блиског, пријатеља, кума, брата, комшије… који би помогао човеку који као мало дете треба да научи да поново направи тај први корак.
“Не морате видети читаво степениште. Само направите први корак.” Ово је изрекао Мартин Лутер Кинг (1929-1968.) амерички баптистички свештеник и борац за људска права. Борио се за равноправност Афроамериканаца у САД, користио је методе ненасиља и грађанске непослушности.
Нобелову награду за мир добио је 1964. године, а 4. априла 1968. године убио га је Џејм Ерл Реј у Мемфису пред почетак промоције “Кампања сиромашних”. Његови говори и проповеди попут “Волите своје непријатеље” и “Имам сан” данас су баштина не само Американаца већ целог човечанства. Заједно са говорима Махатме Гандија и делом Толстоја “Истина Божија је у теби” постали су манифест ненасилне борбе за људска права. Постхумно, 1977. године, одликовао га је председничком медаљом тадашњи председник САД Џими Картер.
Од 1986. године у САД се обележава дан посвећен њему, а 2004. године постхумно му је додељена Златна медаља. Иако је за живота оспораван и критикован од стране режима (ФБИ га је пратио и прислушкивао) и својих сународника (Малколм Икс и Црни пантери били су за револуционарну борбу) постао је један од симбола САД и афроамеричке заједнице. Данас 730 великих и малих градова у САД има улицу која носи његово име.
Да ли су Афроамериканци после више од пола века од убиства Мартина Лутера Кинга остварили право на равноравност у САД знају само они, али је чињеница да данас на планети многи људи и народи, односно државе нису остварили право на равноправност у међунардној заједници. И у новом миленијуму још увек је као и у првобитној заједници доминантна батина.
НАТО, убедљиво предвођен САД, узео је за себе Божије право да одлучује о судбинама делова, па и читавих народа, да процењује ко је ваљан, а ко није!? Американци одржавају војне маневре у Пољској на граници са Украјином, а са друге стране Руси вежбају своју армаду. Звецка се оружјем, људи беже, повлаче се дипломате и све неодољиво подсећа на 1999. годину и припрему за агресију на СР Југославију, бомбардовање наше зеље, убијање недужних људи, рушење фабрика, болница, културних знаменитости, мостова, путева и остале инфраструктуре…
Недавно један од сенилних званичника САД рече да се спрема први рат у Европи од Другог светског рата. На такву глупост морао је да реагује чак и председник Русије Путин који га је подсетио на бомбардовање СР Југославије, али није рекао да је НАТО пре тога 1995. године први пут у Европи после Другог светског рата бомбардовао Републику Српску!
Интересантно је да се ових дана, коначно појавила једна уравнотежена изјава председника Републике Хрватске Зорана Милановића. Рекао је да не види потребу да се НАТО шири на исток до граница Русије и да не види потребу да се хрватски војници шаљу тамо да би се борили за некога! Можда се Милановић присетио историје и прича предака о катастрофи коју су доживеле хрватске фашистичке усташе, као савезници Адолфа Хитлера, односно нацистичке Немачке, које су биле послате да ратују у Русију. Огромна већина оставила је кости у руским степама. Ретки који су се после заробљеништва вратили у
Хрватску, односно Југославију, добро су запамтили да њихови потомци на истоку немају шта да траже. Украјина и Русија морају саме да нађу решење, морају да преговарају до изнемоглости што је боље од једног дана рата. Они, у овом случају НАТО, односно Американци, који некога пујкају да нападне Русију очито украјинском народу не мисле добро, као што није добро што им од све помоћи највише шаљу оружје и муницију.
Ко је Украјинац, а ко је Рус треба сами да одлуче они који данас живе у тој великој и нама пријатељској земљи Украјини. Давно је један велики списатељ написао да је Кијев прва престоница Русије, а то као да подсећа на српску историју, Косово и Метохију.
Један наш публициста на новинарско питање: како тумачи снимак у коме се види како фратри у једном католичком манастиру играју ужичко и моравац (?) – рече: “Није чудо, јер подоста Хрвата када загребеш наиђеш испод на Србина.”
Није ова изјава у контексту некаквих српских својатања народа већ истина из времена Анте Павелића, фашистичког поглавника фашистичке, геноцидне творевине каква је била НДХ у времену од 1941-45. године. Павелић је у потпуности, када је реч о решавању српског питања у “њиховој љепој”, прихватио идеологију Анте Старчевића, кога и данас називају у Хрватској оцем нација. По њему трећину Срба требало је побити, трећину покатоличити, а трећину протерати.
У последњем грађанском рату скоро 80 одсто Срба су Фрањо Туђман и његови доглавници протерали, или су људи видели да тамо за њих нема живота па сами побегли. Један део је убијен, а мало њих покатоличено и постали Хрвати.
О судбини Срба из Хрватске може се чути и у центру Бачке Паланке, на пијаци, улици испред Робне куће, по околним кафићима и бифеима… Добар део њих нови дом нашао је у Војводини уз границу. То су углавном старији, средовечни и млађи су давно отишли у веће градове у Србију, а највећи део потражио је срећу у белом свету, баш као и пуно Хрвата из Хрватске. Расељени су и Срби из Босне и Херцеговине, али и са Косова и Метохије.
У Паланци и околним селима нову адресу нашли су људи са породицама из Дрвара и околине, као и Босанског Петровца, али и Ливна, Шипова, Бихаћа… Интересантно је да су на ове просторе Бачке као колонисти 1945. године дошли њихови преци, односно комшије, кумови… Дрварчани су били најбројнији у Паланци, Петровчани у Челареву…
У Гајдобру су стигли Билећани, Невесињци, Гачани, Требињци… Сачували су они једним делом говор, пјесме, игре, помало обичаје, окупе се последњих година на Сретење Господње, Дан државности Републике Србије, на Ревени у паланачкој “Багремари”. Друже се, приупитају за здравље, питају за оне којих нема, чују за оне који су се између две ревене упокојили, чују за женидбе и удадбе, рођења и крштења…
Они који су рођени овде знају из очевих и ђедовских сећања причу о завичају предака, некада оду тамо, хвале га, али се скоро нико за стално не враћа. Од оних који су избегли пред крај прошлог века деси се да се понеки врате у Републику Српску, а много ређе у Федерацију БиХ којој су после грађанског рата новом географијом припала села и вароши која су историјски била већински насељена српским народом.
Врати се понеки старац или бака, али да умре и да буду сахрањени тамо где су им матер, отац, ђед, (пра)баба… нашли вечни мир. Они који су напустили (пра)ђедовско огњиште некад, негде у некој земљи која се некада звала Југославија, а овде у бачкој равници се заглибили у животу, па не могу да крену ни напред ни назад, треба да направе први корак. Онима који чак ни то не могу неко од добрих људи, а у ситуацији је да може, треба да помогне. Бог и држава, могу помоћи и једном и другом
