Медицинска сестра у Немачкој – то је протеклих деценија била животна жеља многих који су радили у здравству у Србији. Нада да ће тамо наћи бољи живот и бољу плату за свој рад одвела је са ових простора хиљаде и хиљаде стручњака. Међу њима је и Дајана Зорић, медицинска сестра из Шапца која је са 24 године отишла у Немачку и тамо је шест година.
Она је за портал Nova.rs поделила искуство рада у Немачкој, као и да ли је живот у тој земљи остварење снова.
„Искрена да будем, никада нисам имала у плану да одем из Србије, јако волим своју земљу и у тим годинама када су сви говорили о одласку у иностранство, када се то после школовања појавило као опција, нисам имала такве амбиције. Тек када сам се запослила, после познанства и интензивног дружења са амбициозним, школованим и интелигентним људима, почела сам духовно да одрастам и да боље сагледавам ствари око мене.“
Економски разлози нису били пресудни, каже, посебно због тога што је имала сталан посао, обезбеђен стамбени простор и додатна примања, али…
„Просто сам видела да ми Србија једног дана неће пружити оно што заиста желим. Исто тако сваким даном све већа нестабилост у земљи и неозбиљност целог система су ме натерали да још једном размислим о свом путу и мислим да нисам погрешила.“
Од одлуке да оде до новог посла – девет месеци
Дајана прича шта је био први корак после те одлуке.
„Свакако је за мене то био језик јер је то најзначајнија ставка. У новембру сам кренула на часове немачког, полагала сам степен по степен и у јуну сам завршила и положила Б1 на Goethe институту у Београду. За то време сам ступала у контакт са послодавцима, агентима, људима који су већ у Немачкој. Олакшица за мене била је та што имам папире Европске уније јер сам рођена у Хрватској, па самим тим није било дугог чекања око визе и радне дозволе“, прича Дајана и додаје да јој је била потребна преведена и оверена документација да би одрадила нострификацију дипломе и то је све.
Та неопходна документа су, како каже, диплома, лиценца, потврда о положеном стручном испиту, приправничком стажу, сведочанства из средње школе, потврде о раду и радном стажу. Све то је требало да олакша процес признавања дипломе.
„У августу месецу сам обавила први разговор у клиници где сам конкурисала за посао, а у септембру сам почела да радим. Значи, све укупно време од како сам решила да дођем до момента када сам почела да радим, уз учење језика, јесте око девет месеци.“
Дајана истиче да је одмах нашла посао у струци.
„Само под тим условом сам и хтела да одем, да будем медицинска сестра у операционој сали/инструментарка, што сам радила и у Србији.“
Није баш мед и млеко
А који је био утисак када је дошла тамо?
„Када бих рекла да сам била најсрећнија на свету, вероватно бих лагала. Човек који остави све иза себе, а то није мало, када цела породица остане, и дође у место где никога не познаје, где језик не разуме савршено, није баш мед и млеко. Наравно, када знамо циљ због којег смо дошли, када смо вредни и марљиви и трудимо се да сваки дан будемо успешнији у ономе што радимо и дамо све од себе да успемо, тај успех је онда загарантован. Ја могу рећи да сам успешна, много успешнија него што бих са овим квалификацијама била у Србији.“
Саговорница за Nova.rs открива и на шта се најтеже навикла.
„Људи су робови својих навика и оне се уз мали клик у глави могу променити. Испијања кафе сваки дан после посла ми је у једном моменту недостајало, али сада схватим да је та моја навика у ствари била погрешна. Некако сам мислила да заиста имам пуно пријатеља, али сам схватила да имам можда само два или три, иако су ми осталих 30 у почетку недостајали и сматрала сам да се без њих не могу навићи. Сада имам неке друге навике, да пијем кафу у миру, да уз то читам књигу или новине и сматрам то исправнијим.“
А шта јој је пријало као промена?
„Највише ми је пријао осећај сигурности, а то се већ после пар плата осети, уређенији систем, важење истих правила за све, што је свакако неизоставно на овом списку. Исто тако морам рећи да су, рецимо, улице, излетишта, реке, језера пуно чистији и уређенији. За мене је Србија најлепша земља, Златибор најлепша планина, али реалност је да се овде планине не урбанизују, улице се чисте, природа се чува. Онај ко ради супротно буде кажњен, а не добија милионе евра градећи станове без грађевинске дозволе.“
Плата 10 пута већа
Дајана сада ради као медицинска сестра у операционој сали, тј. инструментарка у Униклиник Аугсбург. То јој је прво и једино радно место и, како каже, за сада га не би мењала.
„И те како имам погодности које добијам од клинике – моје дете има обезбеђен вртић, радно време је само прва смена без дежурстава, сваки викенд је слободан, 13. плата, новац за годишњи одмор и када сам болесна. Разлика у бруто плати је свакако више него десетострука, барем у том моменту када сам ја отишла из Србије, јер сам имала 40.000 динара, што је око 350 евра. Радим осам сати дневно, од понедељка до петка, што је апсолутно прилагођено мојим потребама, као и потребама мог детета. И да се разумемо, такво радно време треба да се заслужи, а заслужује се само ако сте вредни и ако се ваш труд види.“
Дајана такође прича да ли је у Немачкој и даље рај за медицинске раднике, али и шта би волела да је знала унапред пре него што је отишла тамо.
„Све то зависи од тога шта човек очекује од рада у иностранству. Економски да, наравно, али рецимо, када сам радила у Србији десило се да цео програм буде готов у 12 сати, па до два сата пијемо кафе, чега овде нема. Исто тако се десило да радимо и до четири, пет поподне уместо до два, и то без паузе, чега овде исто тако нема. Мора се наћи баланс, не постоји идеално, нигде није идеално, али уколико знамо свој циљ и спремни смо да истрајемо, и те како ће се исплатити. Пре него што сам отишла жао ми је што нисам знала колико је заправо немачки језик тежак и да та диплома Б1 са којом сам дошла која је за мене била огромна у ствари не значи много. Овде има доста странаца, доста људи који не причају граматички тачно или причају и превише граматички тачно да не можете да их разумете.“
У Немачкој свако живи свој живот
Дајана прича и како изгледа њено слободно време ван посла.
„Највише слободног времена проводим са својим дететом, одлазим на излете и путовања, доста читам. Што се тиче дружења, то се своди на један излазак месечно са колегиницама јер свако живи свој живот. Ако је неко некоме потребан, позваће га, а чисто онако да би трошио време само причајући – и не баш. Морам рећи да мени то сада тренутно одговара. Колико год да волим дужење, некада је превише људи, превелик проток информација непотребан. Најбоље другарице ми живе у Србији, с времена на време попијемо вајбер кафу, а ја сам минимум четири пута годишње у Србији, уз то долазим често и викендом тако да ми дужење не недостаје.“
