Јуџин Гарфилд (Eugene Garfield, 1925-2017) је 1956. године основао институт за научно информисање у Филаделфији с циљем да се сакупља и анализира цитираност научних радова у свету. Тако је цитираност постала индикатор научне делатности истраживача, истраживачких група, истраживачких институција и показатељ нивоа науке у некој земљи.
Раније је наша ненаучна јавност мало обавештавана о тој новини и зато сам у НИН-у, 24. и 31. марта, 1989. године објавио чланак Цитати као мерило утицаја у два наставка, како би се јавност упознала с могућностима и значајем тог показатеља.
На основу цитатирања се развило ново научно подручје, цитатометрија, које је од самог почетка имало за циљ да се помогне истраживачима да лакше добију информацију о важним научним чланцима тј. да им не промакне неко важно откриће које је објављено у неким од огромног броја часописа који у излазе у свету. На основу цитираности, часописи су сврстани у хијерархијске групе. Поред тога, поједини научници су се издвајали по великом броју цитата тако да се чак могло претпоставити који ће од њих бити кандидати и добитници Нобелове награде. Додуше било је већ на самом почетку проблема с проценом односа вредности истраживања и броја цитата.
Тако је метод одређивања протеина у раствору који се често користи при разним испитивањима постао најцитиранији рад. Реч је чланку Лаурија (Oliver H. Lowry) који је цитиран 305.148 пута, далеко чешће од укупног броја цитата било ког Нобеловца.
Без обзира на наведене недостатке, цитирање је врстан показатељ вредности публикације у којој се саопштава научно откриће. Међутим, када су научници и стручњаци установили да им број цитираних радова помаже за локалну афирмацију, брзо су се досетили. Почела је хајка на цитате. Однедавно групе стручњака пишу стручна упутства о лечењу, давању мишљења о неким проблемима и саветима о нечему тако да су се цитати тих саопштења приписивали сваком коаутору (некада их је 50, 100 и више и сваком од њих је приписана цитираност коју је добијао тај чланак. Овде је реч о помањкању односа квалитета истраживања и броја цитата који личи на оно који се десио код Лауријевог метода који није имао овакав циљ.
У свету је 2021. године било 100 цитираних радова с више од 84.000 цитата, а те године је 100 чланака о ковиду 19 добило више од 30.000 цитата. Данас, 2023. година, постоји 7.125 високоцитираних истраживача, то су они чији су радови цитирани по неколико десетина хиљада пута.
Шангајска листа
Када је почела да се објављује тзв. шангајска листа рангирања универзитета (Shanghai Ranking), наша штампа и други информативни медијуми су ширили информацију о цитатометрији. Трагали су за бројем цитата аутора који су наводно највише допринели успону наших универзитета на тој листи. Нађени су појединци с огромним бројем цитата (Highly Cited Researchers). Међутим, процене доприноса сваког појединца са те листе врше се на класични начин да не промакну недостаци ових података. Другим речима, високо цитирани научници (1 међу 1000) не улазе директно као посебна вредност за рангирање, јер је вредност супер цитираних радова само прелиминарна ставка која се проверава тзв. квалитативном анализом и проценом експерата. Ова се несразмера одражава и на праћење нивоа светских универзитета на шангајској листи, мада се тврди да постоји начин да се проверава како су високоцитирани научници доспели до хиљада цитата. Таквих појединаца с огромним бројем цитата има ове године у свету 7.125 и питање је како се то може то проверити класичним начином. Зато шангајска листа, већ само због овог параметра, има велики недостатак.
Када је обнародовано у нашој штампи да се по броју цитата високо изнад осталих наших научника неки истичу, прегледали смо, као узорак, чланак објављен 2008. године под насловом „Препоруке за лечење артеријске хипертензије“ који је цитиран 12.942 пута. Поред два главна аутора, наводи се преко 25 аутора, четири главна рецензента и још педесетак помоћних рецензената, међу овим последњим су и два наша лекара. Ако би се претпоставило да је сваки од наведених 90 аутора тих препорука имао једнаку уделу у креирању поменутог упутства, онда би, како предлажу многи стручњаци цитатометрије, сваком од наведених аутора, у најбољем случају, припало 12.942 : 90 = 143 цитата. Дакле, није овде реч о неком открићу појединаца који су добили тај енормни број укупних цитата већ о групној изради стручног упутства за боље лечење. Међутим аутоматско пребројавање цитата, сваком учеснику израде тог документа дало је 12.942 цитата.
Проблем оваквог хиперцитирања је уочен и време је да се цитатометрија усаврши, како би се одстранило непотребно стицање уласка појединаца међу тзв. високо цитиране научнике јер они лакше прибављају средства из фондова за науку, стичу остале бенефиције и славу на уштрб осталих научника. То се лакше одвија у срединама које нису у стању да препознају разлику између цитираности научника који истражују самостално и оних у малим групама са онима који олако стичу место међу високо цитираним научницима.
Ајнштајн и Миланковић
Да све буде јасније о овој несразмери за процену односа броја цитата и значаја научног истраживања, вреди погледати укупан број цитата научних радова Алберта Ајнштајна током његовог живота, до 1955. године. Његова открића су цитирана 1564 пута. Цитираност Миланковића, за време његовог живота, не вреди ни помињати. Када је реч о Миланковићу, мада је данас његово име широко познато, вреди се подсетити да је његов научни интерес био усмерен на соларне и температурне промене на нашој планети па је начинио теорију соларне радијације. Она се заснива на дуготрајним променама три орбитална параметра: ексцентричност, прецесија и нагиб. Те су варијације утицале на климатске промене у веома дугој временској скали, сада познатој под именом Миланковићеви циклуси.
Када се о Миланковићевим истраживањима код нас мало знало и он био ретко помињан, био сам у Чикагу. Позајмицом сам добио његову књигу Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem из Математичке библиотеке у Урбани (САД). На то трагање ме је усмерила њена судбина. Када су Немци бомбардовали Београд на Ускрс 1941. године, неколико дана након што је његова књига одштампана, али још није била укоричена, после рашчишћавања уништене зграде штампарије, Миланковић је нашао већину неоштећених страница у подруму. Остатак је доштампан после рата и књига је разаслата у библиотеке широм света. Држао сам ту књигу у рукама; уочавају се странице с две врсте хартије, а саосећао с аутором кроз шта је прошло његово капитално дело. Након тога сам објавио чланак у листу Контакт (јун, 1994. године, Нови Сад) тако сам међу првима код нас указао на величину његовог научног доприноса.
Погрешно представљање успеха ђака на разним међународним такмичењима је пример ширења непотпуне информације у јавност. Познато је да на већини такмичења организатор даје 5, 10 или 15 златних, још више сребрних и највише бронзаних медаља. Наши информативни медијуми обично доносе вест да је тај и тај наш учесник освојио златну, сребрну или брозазну медаљу. Исправно би било навести да је учесник освојио једну златну од десет које су додељене на том такмичењу. Преувеличавањем вредности награде, а заварава се народ који ова одличја сматра идентичним на спртским такмичењима, нпр. Олимпијади или светским првенствима. То, на крају, није добар поступак ни награђеним ђацима, мада они знају колико је других учесника добило исто признање, али ћуте. Ако неки од њих постану истраживачи и публикују научне радове, могуће је да их порив за истицање подстакне у погрешном смеру.
Закључак и предлог
Можемо закључити да је цитираност научних публикација вредан нумерички податак о вредновању публикација, али и цитатометрија има своје недостатке који се морају откривати класичном проценом. За процену нивоа науке у земљама у развоју, најбољи се увид не добија праћењем цитата публикација научника већ бројем публикација објављених у квалитетнијим међународним часописима. До тог сам закључка дошао, када сам пратио утицај распада Југославије на публиковање научника из бивших република. Том приликом су се дешавали добро познати међународни и локални процеси, попут УН економске блокаде Србије, ратовања у Хрватској, Босни и Херцеговини и НАТО бомбардовању СР Југославије. Неће нам шангајска листа пуно помоћи да пратимо развој науке у земљи, већ број публикација у часописима који су сврстани у познате базе података, а потичу са наших универзитета и других истраживачких институција.
