Рајко Игић је српски лекар, научник и писац, рођен у Деспотову. У овом тексту осврнуо се на своје школске дане проведене у Силбашу, Бачкој Паланци али и другим градовима и државама.
Најранија фотографија из мог ђачког доба ће подсетити остареле особе које су тада биле ђаци у Силбашу. Већином су то Силбашани, али је било деце која су свакодневно возом у Силбаш путовала из Деспотова и Савиног Села. (Стојим у последњем реду,шести са леве стране.)
У мом сам селу завршио четири разреда, тј. основну школу, а ретки су ђаци настављали школовање. Након трећег разреда гимназије, полагала се мала матура, а до велике матуре настава је трајала још пет година; укупно осам разреда. Ево како сам дошао до велике матуре.
Први разред гимназије сам завршио у Бачкој Паланци (становао сам у интернату), други и трећи разред у Силбашу (путовао сам возом, а топлијим данима бициклом јер ми је отац купио нов чешки бицикли “Висла”; интересантно је да сам га остављао незакључан у дворишту школе, нико га није украо или позајмљивао – тада се бицикли нигде нису закључавали!), четврти разред сам завршио у Апатину, пети и шести у Бачкој Паланци, а седми и осми у Сомбору.
У Апатину и Сомбору сам живео код мојих удатих сестара. Промене школа, наставника, другова и градова наводим с намером да упознам данашње ђаке, који се већином школују само у једном или два места, да се упознају с напорима кроз које су многе амбициозније особе из моје генерације пролазиле.
Касније сам завршио медицински факултет у Београду, пар година радио као лекар у Сомбору и Куцури, магистрирао и докторирао на медицинском факултету у Сарајеву, две године провео на последокторском стажу у Америци, вратио се у Југославију и био професор на медицинским факултетима у Сарајеву,Тузли, Бањалуци и Новом Саду. За академика сам изабран у Академији наука и умјетности РС, Бања Лука.
Објавио сам преко стотине научно-истраживачких радова (цитирани су 1404 пута), десетак стручних књига и исто толико из књижевности (на српском или енглеском), а три о писању и публиковању биомедицинских научних радова. (Заинтересовани могу наћи већину мојих публикација у Градској библиотеци и неке у Градском музеју, Бачка Паланка.)
После одласка у пензију, био сам десетак година научни саветник у највећој државној болници у Америци ((Stroger Hospital, Chicago). Деспотово сваке године радо обилазим, а када сам био млад пензионер, покренуо сам с мојом школском другарицом, Катом Ралетић, „Сентиванске књижевне вечери“ које су се одвијале седам пута. Поред књижевних тема (десетине домаћих песника) и медицинских предавања (интерниста, фармаколог и нутрициониста из Сомбора, кардиохирург из Сремске Каменице), на тим су вечерима наступали и тамбураши из Деспотова, млада харфисткиња из Новог Сада, сликари са својим радовима из Сомбора и Куцуре и вајар из Куцуре. Тако сам настојао да се одужим Деспотову, селу које смо у моје доба звали Сентиван.
Нажалост, то село је можда рекордер у промени свог назива, много више пута га је мењало него што сам мењао градове током гимназијског школовања. Ево тих назива за данашње Деспотово: Сентиван (13. век), Кеси-село, Деспот Сентиван (почетком 15. века), Деспот Свети Иван (после Првог светског рата), Васиљево (после Другог светског рата), нешто касније Ново Васиљево и Деспотово (после 1948. године). Томе треба додати и четири назива на мађарском језику у разним временима. Моја га је генерација увек звала Сентиван.
