Шипак, шипурак, дивља ружа (Rosa canina) у нашим крајевима расте као самоникла, жбунаста биљка, можемо је наћи готово свуда, по сунчаним ивицама шума, на крчевинама, по живицама, међу грмљем, уз ограде, међе и путеве, по пашњацима низијског и брдског подручја. Добро успева и опстаје и на каменитој подлози, али су плодови знатно мањи.
Жбун може да израсте од два до три метра висине, који само у првој години има усправне избојке, а у наредним годинама се разгранава у многобројне повијене и висеће гране. Читав жбун је обрастао оштрим и надоле савијеним бодљама. Цветови су бледоружичасте или готово беле боје и пријатног су мириса, а плодови су јајастог облика, киселкасто-слаткастог укуса, светлоцрвене боје и садрже велики број тврдих семенки.
Шипак увек асоцира на витамин Ц
Плодови се беру најчешће током септембра и октобра, када као тврди достижу највећи степен зрелости. Ова биљка садржи велику концентрацију витамина Ц али и других бројних витамина и минерала, па је од давнина познат као природан лек за бројне здравствене проблеме, а веома је цењен у алтернативној медицини.
Најчешће се користи за прављење џема, вина, ликера, уља од коштица, а увек нас асоцира и на укусан и лековит чај који се припрема од плода сушеног на температури до 50 степени Целзијуса, јер ће само тако задржати природну светлоцрвену боју као и лековита својства.
Иако је самоникла биљка, последњих година ради се на култивисању и подизању засада шипка. Стручњаци кажу да је за то неопходна добра припрема земљишта, орање, тањирање, ђубрење. Сади се током јесени (препоручљиво је избегавати пролећну садњу због слабијег пријема и пораста), на растојању три пута 1,5 м, односно око 2.200 биљака по хектару. Трећа година се сматра почетком пуне родности шипурка, а колики ће приноси бити зависи од тога каква је била нега у претходне две године.
Са једног жбуна – пет килограма плода
Владислава Милановић из Вишњићева код Шида ових дана увелико бере шипак, има око 900 жбунова, а највећи део посадила је током зиме 2019. године.
„Презадовољна сам квалитетом и родом, са једног жбуна могу да уберем око пет килограма зрелих плодова“, каже наша саговорница и напомиње да шипак није третиран никаквом хемијом, а није ни прихрањиван. У берби учествује само њена породица јер, како каже Милановићева, не исплати се плаћати раднике с обзиром да је то специфичан, пре свега спор посао и не убере се толика количина да би ангажовање радника било исплативо.
„Ми беремо полако, уредно, а тако и правимо такозвану чорбу. Данас ми долази купац за 200 литара“, рекла нам је наша саговорница објашњавајући да код куће када пребира, чисти, пере и кува шипурак ангажује две жене, а с обзиром да су у питању веће количине, а посао је одговоран и захтеван.
Узгој ове биљке има бројне предности
Милановићева каже да је велика предност у овом послу што берба дуго траје, није временски ограничена, род је солидан, а квалитет плодова одличан те напомиње да је размишљала и о подизању засада лешника, али да се сада уверила да није погрешила када је одлучила да засади шипак. Прошле године имала је 2.500 литара испасираног шипка, а нада се да ће ове сезоне бити и више. Потражња је солидна а ни цена није занемарљива.
Даље напомиње како увек саветује купце да приликом кувања џема на један литар „чорбе“ треба додати од 250 до 300 грама шећера како би се осетио укус шипка и да га треба кувати минимум три сата. Она плодове суши за чај, а припрема и вино и ликер, а како каже могућности су велике.
