На њивама и у воћњацима посла има од раног пролећа до касне јесени, али сезонских радника је све мање. Пољопривредници тешко проналазе раднике који су верзирани за одређене послове.
Упркос савременој механизацији на њивама има доста посла. Највише су тражени радници за бербу сезонског воћа, најчешће за бербу малина, јагода, али и различитог поврћа. Произвођачи се углавном жале на недостатак радне снаге, па није реткост да неко баш због тога одустане од производње, а многи воћари и повртари се труде да своје раднике ангажују годинама и тако их задрже на свом имању.
Нема леба без мотике
За сезонске послове у пољопривреди најчешће су заинтересовани старији људи, они који немају никаква примања, пензионери којима је потребна додатна зарада, али и породице или брачни парови којима су повртњаци и воћњаци сигурна радна места и који су се помирили са чињеницом да нема леба без мотике. Сезонски послови су прилика за зараду незапосленима, али и онима који током годишњег одмора радећи допуњују кућни буџет.
Новац је неопходан и младима који долазе најчешће током лета када је распуст како би зарадили за џепарац или летовање.
Ових дана приведени су крају послови на брању јагода, креће берба малине и другог воћа и поврћа и тако до јесени.
Зарада се исплаћују у зависности од тога да ли се плаћа по сату, килограму или се једноставно договори висина дневнице, а домаћински однос према радницима се подразумева што гарантује вишегодишњу сарадњу на обострану корист.
Производња поврћа зависи од сезонских радника
Млади пољопривредник из Дероња Сава Компалић бави се ратарством, сточарством али и повртарством. Сваке године због недостатка сезонске радне снаге смањује површине под лубеницом тако да ће ове године засадити шест до седам хектара.
„Некада смо лубенице гајили на површини од око 16 хектара, али сада смањујемо. Једноставно, нема радне снаге која нам је потребна од фебруара до септембра“, рекао нам је наш саговорник објашњавајући да ангажује групу радника из села и из оближњег Каравукова.
Понекад је у ситуацији да мора да сачека да група радника заврши посао на другом газдинству и онда дође код њега. Осим тога радници морају да знају да раде одређен посао, на пример не знају сви да калеме лубенице или да их расађују.
Наш саговорник каже да раднике исплаћује по сату и тренутно их плаћа по 400 динара. Послови су тежи када је време бербе и утовара лубеница и самим тим сат рада више вреди.
„Тешко је радити посао који зависи од сезонских радника до којих је тешко доћи. Уместо договорених 13 радника данас је на моју њиву стигло њих осам. То ремети темпо и организацију мог посла и то је разлог што смањујем површине под лубеницама“, рекао је на крају саговорник Агроклуба.
Породица Пешић из Бачке Паланке некада се поносила са повртарском производњом, али су због недостатка радне снаге одустали од тог посла. Пре неколико година засновали су засад вишања и шипка, таман толико колико они као породица могу да раде. Имају тресач и сакупљач, што је олакшало и поједноставило посао.
Динар се тешко заради
Зоран Мишковић из Вајске на челу је групе која броји 27 радника. Како нам је рекао посао у пољу не бирају већ раде све од брања јагода и малина, кидања метлица, копања, бербе паприка и јабука. Раде и млађи и старији, свима треба новац, а уједно јако је велики дефицит радне снаге, те су увек ангажовани.
Послови нису ни мало лаки, динар се тешко заради, дневница се креће око 3.000 динара и с обзиром на поскупљења и свакодневне трошкове како је рекао саговорник, требала би бити већа. Посао је исплативији када иде неколико чланова породице, а добро је што још увек има послова у којима је жива сила незамењива.
