Четвртак у Вајској је пијачни дан. Тада, ако се добро натемпирате, можете затећи село чији центар толико живне да, свега неколико минута по склањању тезги, видно поново замре.
Продавци оду одакле су дошли, а купци – локалци, напуњених кеса и колица, испуњене дозе дивана с комшијама, одлазе својим домовима. Осим неколико упорних који наставе дружење у оближњем бифеу „Последња шанса”, улице Маршала Тита и Масарикова поново постану пусте и тихе. И ко би рекао да у Вајској живи око 2.000 становника? Али да им је центар пун паса луталица – од мајушних мешанаца до големих вучјака – и те како је јасно, али, верујте нам на реч, и безбедно!
Елем, одмах иза парка на углу поменутих улица, налази се православни храм у изградњи и спомен-чесма са списком Солунских добровољаца који су се доселили у Вајску пре нешто више од сто година. На иницијативу бившег Вајштанина Димитрија Шолаје, који сад живи у Новом Саду, а о ком смо у децембру прошле године и писали, четири године је прикупљао податке и имена у Архиву Војводине и успео да поименце пронађе свих 176 Солунаца који су населили ове бачке шорове.
Оно чиме се сви Вајштанци диче јесте наше језеро Провала, најдубље природно језеро у Војводини (Момир Сворцан)
– Сваке године 24. маја одржимо парастос код чесме, коју је локални зидар направио по идејном решењу нашег свештеника, због чега са сваке стране, на стубовима можете видети рамонду као симбол Солунаца, и крст Немањића који симболизује православље – појашњава мештанин Драган Давидовић, који нас је одмах по доласку спровео до чесме и цркве која ће бити посвећена Светој Петки. – Ова црква се прави већ пет година, полако напредујемо, све је од добровољних прилога. Звона су прошле године постављена, а обезбеђен је новац и за крстове. Све што је остало од сакупљеног новца за спомен-чесму, пребацили смо за троје врата за цркву. Мислим да би за две године могла да почне служба у овом храму.
У самом центру села налази се и римокатоличка црква Светог Ђорђа, а како у Вајској живи двадесетак националности, секретар Месне заједнице Момир Сворцан истиче да сви живе у изванредним односима, баш онако како и треба да буде.
– Наши мештани се претежно баве пољорпивредом, јер имамо добру и квалитетну земљу, тако да се сеју кукуруз, соја, пшеница… Известан број млађих пољопривредника се бави и поврћем, јер морају да се сналзе у складу са временом које се мења, будући да од сувог ратарења нема неке добити – напомиње Сворцан.
Вајска одвајкада била погодна за живот
Келти, Визиготи, Хуни, Германи, Словени, Авари, Татари… Нема ко већ вековима не препознаје потенцијал југозападног дела Бачке и то баш подручја на ком се данас налази село Вајска. Према подацима, Мађари су се доселили још у 9. веку, али први помени места датирају из 14. века, односно 1338. године, када се спомиње пет породица које су ту живеле. У селу су били мештани католичке вероисповести – Мађари, Немци и Хрвати – да би се по завршетку Првог светског рата колонизацијом доселило 176 православних породица Солунских добровољаца.
Само име Вајска има два објашњења. Прво је да је настало по оближњем каналу Вајш, а друга да су мештани ловили рибу по вејсама, односно тунелима у које је она улазила, али није могла да изађе.
Осим што константно као мештани улажу у православну цркву, преко пројеката успевају да ураде неке друге ствари. Рецимо, прошле године су асфалтирали неколико улица и уредили центар, а у плану је да и ове наставе у том маниру. А када би успели, чему се највише надају, били би најсрећнији да направе простор који би им служио за свечаности и разна окупљања, јер тренутно користе салу Добровољног ватрогасног друштва које је у поприлично лошем стању.
– Али, оно чиме се сви Вајштанци диче јесте наше језеро Провала, најдубље природно језеро у Војводини – наглашава секретар, додајући да лети уме на води да буде и око 2.000 купача!
Наиме, Провала ове године, 21. маја слави прву стогодишњицу, што ће бити обележено спортско-културним програмом у оквиру ког ће бити такмичење у одбојци, ликовна колонија, изложба фотографија, пецање, вечерњи концерти…
Улагања скупља од финалног производа
Последњих петнаестак година, откако је Лајош Бођо постао технолошки вишак у тек приватизованој фирми, да би преживео, почео је са супругом да узгаја поврће у пластенику и на отвореном. На око 2,5 хектара сеју паприку, парадајз, краставце, кромпир…
– Ми правимо и индустријску паприку, слатку и љуту, имамо баш своју комплетну производњу – појашњава нам Бођо који углавном продаје робу на пијаци у Вајској, али и у Бачу и околини. – Све мање има становника, па све слабије и купују расад. Али, ето, прода се, не може се казати да се не прода… Боримо се, велика су улагања, а наши производи не прате ту цену улагања, јефтинији су.
– Језеро је дубоко до 19 метара, свуда је песак и дечица могу и до 50 метара безбедно да се купају – додаје Давидовић. – Вода је богата рибом, а Риболовачко друштво „Шаран Вајска” тренутно њоме газдује, порибљава и одржава. Иначе, вода је у рангу за пијаће, изузетно је чиста, док можете видети чапље, лабудове, лиске…
И ето идеалне прилике да се добрано упознате са свим благодетима Вајске – упишите негде у тефтер – 21. мај, 12 часова, локација Провала.
Ангажман који пуни срце и чини Вајску бољим местом за живот мама Блаженка и тата Миодраг (познатији под именом Драган) Давидовић изнедрили су три ћерке, од којих је најстарија и сама постала мајка. Осим њих, овај брачни пар заслужан је за квалитетније и лепше одрастање и стасавање на стотине мештана који су похађали литерарно-музичку секцију која, само под формалним називом „Свети Сава”, постоји деценију. Кад се припремају за приредбе и свечаности, тај дневни боравак врви од тридесетак деце која синхронизовано стварају музичку магију, а приликом наше посете, у нешто мирнијој атмосфери, уз насецкану шунку и кулен и звукове акустичне јамахине гитаре, могло се диванити сатима.
– Будући да сам већ 35 година васпитачица у селу, нормално је да се бавим децом и у слободно време. Тако сам и дошла на идеју да покренем секцију која је, након неког времена на предлог свештеника, а уз подршку родитеља, колега и свих нас из породице, прерасла у регистровано удружење – прича Блаженка, те додаје да се данас, након силних година, и старије генерације, које су одавно навршиле основну школу, радо одазивају на њен позив да учествују на наступима.
Осим што успешно сарађују са свим организацијама на територији Општине Бач, већ годинама нема значајније манифестације, нарочито оних које се тичу неговања историје, традиције и културе, сећања на Први светски рат, Солунске добровољце и колонизацију, а које могу да прођу без певања и рецитовања удружених Вајштана.
– Никога не одбијам, ко год жели да се прикључи, може. Имам чак и дете из Бођана а које је глуво, носи апарат и чује пет секунди касније. Али кад изађемо на сцену, пева све у 16, све убоде – поносна је наша саговорница, истичући како је све ово што ради њен издувни вентил који обома, Блаженки и Драгану, чини да им срца буду пуна.
Међутим, осим културе којом се неуморно баве, брачни пар Давидовић, који је већ 41 годину заједно, што кажу, још од радних акција, добио је две Октобарске награде Општине Бач. Први пут за Риболовачко удружење „Шаран“, а други пут недавно за допринос у оквиру Удружења „Свети Сава“.
– Блаженка је савезни судија у риболову, а ја сам био тренер и такмичар – вели Драган. – Двапут смо били државни прваци, 1999. и 2000. године, и двапут вицешампиони. Две године касније смо проглашени за спортисте године, најстарија ћерка за риболовца године.
