Прошао је још један 15. октобар и Међународни дан сеоских жена, а живот жена на селу, не чини се мање изазован. Њихови услови оптерећени су још једном ставком; недостатком лекара у насељеном месту.
Колико села нема никакву лекарску услугу?
Сад и у градовима има све мање лекара, нарочито у јавном сектору, али села су у овом погледу на правој маргини. Имају ли жене у селима приступ гинеколошким услугама?
Имају, како да немају, ако на време стигну у оближњи град, то јест ако имају одговарајући превоз и новац за превоз и за услугу. И ако нађу времена, јер посао чека, свакодневан је, а издвајање једног преподнева, можда и целог дана ради прегледа, за већину жена представља такав луксуз.
Некад су у селима постојале амбуланте које су радиле – не цео дан, али, радиле су. Понегде још долази лекар опште праксе или интерниста, на сат или два недељно, али, за специјалистички преглед увек је неопходно отићи у град, тамо где специјалисти раде, од педијатра до онколога.
Ниједна институција није урадила анализу на тему: колико села нема никакву лекарску услугу? Колико села нема ни аутобус до најближег града где има болница? Лекари у градовима сведоче, кад уопште желе да причају о томе, да им најтежи случајеви стижу управо из села и да су судбине многих жена могле да буду другачије, само да је жена на време стигла на преглед.
Кад постане неиздрживо
Пољопривредница (35 година) из села код Кикинде годинама је носила болан, велик и натечен стомак. Приписивала је то последицама тешких порођаја и својој склоности гојењу. Вредно је радила све своје послове уз свакодневни бол. Кад је најзад стигла у болницу, што значи: кад је постало неиздрживо, цела екипа лекара уклањала је из њеног тела тумор тежак као два детета који није примећен док је растао и развијао се у материци јер жена није ни ишла код лекара, кога у селу свакако и нема.
Мама, бака, повртарка, цвећарка, стуб куће и заједнице у селу код Житишта, онесвестила се док је окопавала башту. У болници су могли само да констатују узнапредовали канцер, који нико није приметио јер се жена ни на шта није ни жалила – све своје тегобе тумачила је као природне последице старења и целоживотног тешког рада. А, уосталом, у селу нема лекара, а одлазак у најближу болницу кошта. Умрла је три недеље после прегледа.
Омиљена и уважена жена у селу код Зрењанина, мајка троје деце, провела век у пољопривреди, учествовала у организацији свих сеоских прослава, бринула о старима чија су деца отишла из села, све своје болести и тегобе одстајала на ногама, радећи без прекида све послове у домаћинству – док се једном није накашљала пред школском другарицом, лекарком. Брзометно је стигла у болницу где јој је још брже дијагностикован рак плућа у последњем стадијуму.
Прегледи, операција, хемотерапије и смрт у четрдесет првој години. На сахрани је плакало цело село – али, село ни сада нема лекара код кога би жена могла да оде, а да не мора да путује у Зрењанин.
И тако даље.
