Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“ указује да је приоритет у здравственој заштити, осим збрињавања повређених, и пружање психолошке помоћи.
Трауматични догађаји доносе са собом изазове који су стресогени, изазивају јаке емоције и измене у понашању како деце, тако и одраслих. Реакције могу да буду дуготрајне и неконтролисане.
Добијање адекватне заштите и подршке може помоћи у смањењу непријатних осећања и симптома, бржем упостављању контроле над понашањем и враћање уобичајеним, свакодневним активностима и обавезама.
Трауматични догађаји изазивају физичке симптоме и емоционалне реакције особе, од којих су најчешће:
- Осећај страха, шока, беса, туге, бриге, укочености, беспомоћности фрустрације,
- појава паничних напада – главобоља, болови у телу, стомачни проблеми, осип на кожи,
- особа се повлачи у себе.
Препоручени начини суочавања са трауматичним догађајем:
Питати особу како се осећа поводом трауматичног догађаја – допустити особи да изрази своја осећања и поставља питања. Не минимизирајте проблем као да се ништа није догодило.
Деца реагују на понашање одраслих у свом окружењу. Када се родитељи и старатељи мирно и самоуверено суочавају са трауматичним догађајем, могу деци пружити најбољу подршку.
Потребно је да родитељи разговарају са децом о томе шта се дешава и охрабре их да причају о својим страховима и постављају питања. Свака промена у понашању може бити знак да дете има проблем и да му је потребна подршка.
