Српска православна црква и њени верници обележавају два празника, посвећена Светом апостолу и јеванђелисти Луки и Светом Петру Цетињском, који су, иако представници две различите епохе, својим делима задужили православље.
Верници и Српска православна црква обележавају Светог апостола и јеванђелисту Луку и Светог Петра Цетињског. Јеванђеље по Луки је треће јеванђеље у Новом завету. Сматра се да је написано око 60. године.
У основи хришћанске проповеди су Јеванђеље по Луки и Дела Светих апостола.
Свети Лука је био међу првим проповедницима хришћанства, савременик Исуса Христа и један од писаца четворојеванђеља.
Сматра се да је Свети Лука лично познавао Богородицу и да су три иконе са њеним ликом које је светитељ насликао најближе њеном правом изгледу, а позната је „икона у икони“, која представља Светог Луку и икону Богородице коју светитељ осликава.
Сликарско дело овог светитеља, родом из Антиохије, јесу и иконе Светих апостола Петра и Павла, а црква га сматра оснивачем хришћанског иконописа.
Према богослужбеном календару Српске православне цркве, овај дан није обележен као заветни, већ је као „црно слово“ сврстан у празнике од значаја за суштину цркве.
Празник је у народу познат као Лучиндан и честа је слава српских православних породица, а верници Светог Луку славе и као исцелитеља и заштитника појединих заната.
Као свог заштитника славе га и образовне установе, међу којима је и Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију.
Свети Лука је живот окончао у 84. години, када га, како је записао владика Николај Велимировић, „злобни идолопоклоници ударише на муке, Христа ради, и обесише о маслину у граду Тиви“.
Успомену на недавно канонизованог Светог Петра Цетињског, Српска православна црква слави као заветни празник и „црвено слово“ у календару.
Према запису владике Николаја, овај светитељ је „цео свој живот витешки посветио своме народу“, борећи се да измири завађена племена и одбрани земљу од спољних непријатеља.
Оба посла успешно је обавио, а српска црква и народ посебно славе његову победу над Наполеоновом војском у Боки и Далмацији.
Године 1784. постао је митрополит и господар Црне Горе, али је живот наставио у монашкој келији, у којој се и упокојио 1830. године. Његове чудотворне мошти почивају у Цетињском манастиру.
