Пуних 10 година Јасна Радивојев била је, каже, жртва бруталног породичног насиља. За све то време, страхујући за живот свог детета, плашила се да случај пријави полицији или да се, из Јагодине, врати у родни Зрењанин. Данас се у јагодинском тужилаштву против ње води поступак за покушај убиства бившег супруга, пише N1.
Јасна Радивојев наводи да је насиље почело три недеље након доласка у Јагодину.
„Имала сам два сломљена ребра, оба ока затворена и бројне повреде по глави и телу. Наравно нисам била ни у једној здравственој установи да се те повреде констатују, него ме је водио код неког свог пријатеља у ћупријску болницу да ми помогну – да фиксирају ребро, да ми дају нешто и за ове друге повреде. То што се десило је само усвојен модел који је касније примењиван свих ових десет година уназад“, испричала је за N1.
Према њеним речима, некада је било мање физичког насиља, више психичког, али десет година је, како истиче, трпела све облике насиља које је, нажалост, трпео и њен малолетни син из првог брака.
„То злостављање психичко, које је најгоре од свега, је било од ујутру до увече, односно кад год се затекнемо заједно у стану. То нису само псовке, увреде, то су претње, омаловажавање, уцене, пљувања у лице. Најгоре је када видите да насилник ужива у томе што сте ви на поду у сваком смислу. Ја сам се будила и одлазила на спавање са том једном мишљу – да ли ће то бити последњи дан мог живота, докле ћу издржати и шта ће се десити“, испричала је.
„Увек сам била у неким хематомима када је користио само своје руке, али је често користио и гумене чекиће, дрвене мотке, зависи од тога шта му се нађе при руци или како већ све осмисли. Два пута ми је разбијао главу, коју сам исто тако сама морала да санирам код куће, никада нисам смела да одем код доктора. Једном приликом смо ишли у болницу зато што су повреде биле толике да је претпоставио да ми је сломио и ногу и руку, па сам морала да идем на рендген“, присећа се Радивојев.
Она објашњава колико је насилник био упоран у својој намери да јој нанесе озбиљне повреде: „Након пребијања чекићем, ваљда је био незадовољан како се то завршило. Сутрадан ја сам наравно непокретно лежала у кревету, ушао је у собу са другим чекићем, који је пуњен песком и који је много гори од тог гуменог, са намером да ми смрска колено. Ћерка је улетела у собу, вриштала је и заштитила ме је својим телом. Тада се тргао, изашао из собе и ту се зауставио“.
Истиче да никада није пријавила насиље полицији јер се плашила не само за свој живот, него и за живот својих ближњих којима је исто претио.
„Полиција је долазила, постојале су анонимне пријаве, нисам могла да говорим о насиљу – некада сам одрично одговарала, некада сам само ћутала, да им ставим до знања да се дешава то на шта они сумњају. Они су говорили да су анонимне пијаве комшија, након тога сам добијала нове батине и кажњавања, јер је сматрао да ја то радим – да ја пријављујем, али њему није било важно да ли је то истина“, објашњава.
Она напомиње да је, чак, једном био приведен у станицу и да су тада инспектори дошли на кућну адресу да узму изјаву од ње.
„Ја нисам могла да ходам, била сам толико повређена да сам лежала, дошли су да узму изјаву од мене. Он је све то време мени слао поруке шта смем да кажем, односно шта не смем. Некако су покушавали да ми објасне да могу да ме заштите, да ме охрабре да им кажем о чему се ради, нисам тада признала. Након два дана, он је добио комплетне извештаје из полиције, шта је речено, шта је написано, каква је процена инспектора и шта је закључио из разговора са мном“, истакла је Радивојев.
На питање чега се највише плашила, Радивојев је навела да је то неки „паралишући страх, где сте ви све време на поду и буквално и фигуративно“.
„Када се суочите са свим тим страховима и можда превазиђете страх – добро, можда је то последњи дан мог живота, он нестаје с временом, али се појачава страх за оне који су мени блиски – мој син, моја сестра, њена деца, мајка, јер су се претње односиле и на њих. Ја сам онда осетила потребу да и њих штитим. Зато сам ја себе кочила, нисам се усудила на корак да пријавим било шта од тога, јер сам се плашила шта ће да се деси касније“, објаснила је.
Према њеним речима, бивши супруг ју је континуирано, месецима, наводио да изврши самоубиство, наводећи да је најбоље за све да се она склони.
„Колико год сам у тренутку помислила да је можда боље да се склоним и свима олакшам, бори се човек за живот. Он је на крају рекао да ја то морам да извршим, да нема више одлагања, све је лепо осмислио. Нисам то могла да урадим. Када је кренуо на мене, били смо у спаваћој соби, ја сам се рефлексно окренула према њему, повредила сам га тим ножем. Отимали смо се, знала сам да је то борба за живот и да ако буде узео нож, да је то крај. То се није десило, он је отео нож и изашао је“, испричала је Радивојев.
Навела је да је он отишао у Хитну помоћ, полиција је затим дошла и одвела је у притвор, а након три недеље добила је оптужницу за дело тешко убиство у покушају.
„Када сам видела потпис тужиоца, почела сам да спајам имена, контакте и односе и све то почиње да се слаже. Два и по месеца сам ја провела у притвору, а када сма изашла сазнала сам да је план био да ја не изађем из притвора док се процес не оконча. Све је толико оркестрирано и толико вређа интелигенцију, да морате да седите и слушате измишљотине против вас. Схватила сам док сам живела тамо да је он прилично заштићен, да се у његовим ситуацијама увек нашао неко ко је то решио врло брзо“, тврди Радивојев.
Кривична пријава о насиљу у породици коју је поднела, како је навела, прво је одбијена, а да је нико није при том позвао да да исказ.
„Деца су остала са њим. Прво је донета, као привремена, мера док сам ја била у притвору, када сам изашла донета је као привремена мера, због дела које ми се ставља на терет да децу могу да виђам сваког другог уторка у контролисаним условима, сат времена. После три, четири месеца и то ми је укинуто, на предлог јагодинског Центра (за социјални рад). Као образложење је наведено да се деца јако потресу и плачу након сусрета са мном, што је сасвим нормално и природно, јер су то деца која се нису одвојила од мајке 24 сата“, рекла је саговорница N1.
Она истиче да су деца желела да иду са њом, а не да се врате њеном бившем мужу. Судија ипак, како наводи, усваја препоруку јагодинског Центра за социјални рад, иако је зрењанински центар био на њеној страни.
