Увек ме растужи када видим да се изједначава бити сам са бити самосталан.
Самоћа је тешка, најтежа… Посебно ако је осећај самоће део нашег дечијег искуства. Све ћемо учинити да нас прихвате и тако „отерају“ самоћу, ако не могу да нас прихвате натераћемо их да нас осуђују јер је „невидљивима“ најтеже. Самоћа је једини разлог због кога постајемо најбољи или најгори, јер суштински не треба нам ни једно ни друго, треба нам само неко ко нас разуме и прихвата.
Насупрот онима који су сами јесу они који су самостални. Самосталност дубоко подразумева друге људе и њихову помоћ. Самостални знају да траже, приме и дају. Самосталност значи не бити и не осећати се сам. Блискост потврђује аутономију јер је подразумева.
