On je Herček Jan, ima 81. godinu i još uvek svoj posao radi sa ljubavlju.
PIVNICE: Zanatom se bavi od kako zna se sebe. Njegov otac je bio zanatlija, takođe i stric, cela njihova porodica se bavila zanatom i to pretežno obućarstvom. Ranije su se samo čizme pravile, a jedan njihov predak je radio i kože za odevanje. Imali su obućarsku radnju, a za to je bio potreban sertifikat – Janov otac ga je imao.
„U to doba su bile zanatlije koje su pravile, na primer, samo papuče. Oni, koji su imali sertifikat da mogu da prave i cipele i ostalu obuću, imali su pravo da prodaju i kozmetiku za obuću, na primer četku, kremu i ostale stvari koje su potrebne za održavanje. Tada su bile zanatlije u svakom sokaku na svakom drugom ćošku“, govori Jan sa nostalgijom.
U Pivnicama se ovim zanatom bavi samo Jan i njegov kolega, koji je dve godine stariji od njega. Postoje jedino preprodavci na pijaci. To je obuća kineska, turska, nije kožna i nije izdržljiva. Materijali od kojih je Jan pravio i pravi još uvek obuću je koža, međutim navodi da koža nije tako kvalitetna kao nekada, jer hemijski izgrađena koža je drugačija od one nekadašnje. Današnje kože imaju nedostatke. Nekada se koža radila tri meseca da bi dobila svoju elastičnost. Proces je trajao. Zavisi i od vrste da li je bila ovčija, jagnjeća – to su bile najfinije. Za mušku i žensku obuću, koja se nosi svakodnevno na „štrapas“ koristile su se jače kože. U prošlosti je bilo puno selo, 5.000 stanovnika, a danas je svaka druga kuća prazna.
„Tada je bilo mnogo venčanja, pravili smo i mladoj i mladoženji obuću“, kaže Jan. U to doba je bilo 20 zanatlija u selu kada je Jan bio učenik u zadruzi ih je bilo jedan majstor i njih šest učenika.
„Ako nemate malo smisla za estetiku, lepotu, ljubav prema onome što radite onda se ne treba ni time baviti. Ovaj zanat ne može makar ko da radi. Ljudi govore da su to majstori, ali za ovaj zanat su potrebne ruke, da ima čovek u srcu ljubav prema zanatu, u mislima – od ujutru do uveče mora da misli na taj posao“, govori Jan.
Običaj je bio da sin nasledi zanat ili na primer paorske poslove. Zanatlije su bile nekad cenjeni ljudi. Nije se moglo na svakom ćošku kupiti kineska roba. Danas ima obuće na tone. Samo ta obuća nije tako kvalitetna. Jan nam je pokazao cipele, koje ima 40 godina. Ove cipele mogu da se nose barem 20 godina još. Unuka mu je rekla da su takve cipele danas moderne i pitala ga je gde ih je nabavio. Jan se slatko nasmejao. Ponovo se vratila moda, starinske cipele sa čvrstim lubovima.
Jan je bio učenik u zadruzi i absolvirao je kurs, koji je trajao tri godine – nakon obavezne osnovne škole. Zanatska škola je bila posle podne od 14 do 19 časova, imali su stručne predmete i ostale kao u srednjoj školi. Bio je i tri godine u Subotici na kursu, to je bio kurs za ortopedsku obuću. U Subotici je bio oko 40 dana za vreme praznika. U to doba je radila velika fabrika Solid, moderna evropska fabrika, tamo su bili majstori stručnjaci, koji su im predavali istoriju obućarstva, tehnolologiju izrade obuće, tehnologiju kože i sve što se tiče izrade obuće. Čak su spomenuli da su stari Egipćani nosili kožnu obuću – seća se Jan.
Sada se, nažalost, ne može pričati o zanatu kao takvom, sad se može pričati o izumiranju. Jan popravi obuću ljudima i mogu ponovo da je nose godinama ako je obuća kvalitetna. Popravke su jeftine, cene su simbolične. Kada pravi novu obuću potrebna mu je preciznost, strpljenje i ljubav prema zanatu. Janovi sinovi su isto prihvatili zanat. Stariji sin je pohađao Višu kožarsku školu u Beogradu, nije je završio ali je prihvatio da radi u „Merkuru“. Tamo je bio u pripremi rada, gde su se konstruisali proizvodi kao što su koferi, novčanici, kožna galanterija. Radio je 9 meseci, posao mu se svideo, ali zbog putovanja je napustio, jer mu je oduzimalo mnogo vremena. Onda su aktivno išli na vašare. Pretežno su pravili dečiju obuću, jer to je bio manjak na tržištu. To je narod tražio, nekad i po porudžbini, jer u prodavnicama ih je bilo malo.
„Mogu reći da je to bilo zlatno doba zanatstva“.
Onda su prosperirali svi zanati. To su bile 70–te. Godine 1997. Jan je imao svoju sopstvenu radnju međutim i pre toga je veoma aktivno radio. Jan ima jedan nož, koji mu je napravio čovek iz Bačke Palanke i taj nož nikada nije stao na brus, tanak je kao žilet, može sve da odradi. U to doba su znali ljudi ko šta može dobro da napravi i po tome su se obraćali ljudima i tako su nabavljali opremu za rad. Gladalica, koju je nasledio od tate je silicijum karbit, pravljena u Sloveniji i služi još do danas.
Obućaru za njegov rad su potrebne najviše ruke i dobra volja. Jan ima alate, ručno pravljene prese, po njegovoj ideji konstruisane. Ima jednu nemačku mašinu sa 4 stanice. Jan je imao 6 radnika, koji su se bavili poljoprivedom, a pored toga su i njemu pomagali. Imao je ženu, koja je šila na mašini. Mašina ima danas preko 100 godina. U Janovoj zanatskoj radnji su stvari, koje traju godinama. Jan je bio učenik sa 14 godina, stalno je radio. Porodica ga je uvek podržavala i pomagala mu.
Cipela ima 4 materijala, nije samo ono što se vidi: gornji, srednji deo, cvična i postava. Kao i čovek. Nije samo ono što se spolja vidi, nego ima i dušu. Njegova supruga je radila za mašinom iz volje, želje za standardom. Ljude je nateralo da sami sebe nauče razne stvari u to doba. Život je najveća škola. Uvek je išla teorija sa praksom u školi, a ne kao danas imaju dva časa prakse nedeljno, tako se zanat ne uči.
Jednom je Jan išao u Odžake na ispit, biciklom, poneo je šta mu je bilo potrebno i tamo je napravio cipele 32 broj za jednog dečaka i to mu je bio pomoćni rad, a majstorski rad se pravio pred komisijom. Ovde je radio pred jednim majstorom po preporuci, koji je rekao da je Jan sposoban za ovaj rad i da je dobar u tome. Ortopedska pomagala i sada radi, za noge koje su deformisane, pravi uloške za cipele, koji imaju ravne tabane, kraću nogu i slično. Time se i danas bavi, koliko je građanima potrebno. Na pitanje kada će prestati da radi, govori Jan dok ga zdravlje služi neće prestajati, jer ga rad održava i voli da radi. Jan nije kafanski čovek, ali voli društvo, bio je aktivan i u pozorištu. Međutim govori da je sve to prolazno, ali ovo ostaje. Ovo je njegov kutak u kome se on savršeno snalazi i ovde se najbolje oseća.
„Zanat je sa zlatnom podlogom, ne zarađujemo puno, ali moramo biti uporni i svaki dinar treba potrošiti na novi materijal i zadovoljiti mušteriju“.
Sve se može odraditi. Nije isplativo, ali ljubav i tradicija motivišu Jana da i danas radi. Nažalost malo je onih kojima je potrebna ova usluga, ali za majstora kao što je krojač, obućar uvek se nađe neka popravka.
Janu Herčeku se zahvaljujemo na njegovom vremenu. Razgovarali smo sa njim dok je pravio papuče. Podelio je sa nama jednu lepu priču o kojoj mladi ljudi danas vrlo malo imaju znanja. Neka nam on bude uzor da su ljubav i rad ogromne životne vodilje.
