„…Не колебај се
Нема времена за бољу будућност
Нема времена да предахнеш
Нема вемена да живиш још једном
Нитко више није млад.
Ма хајде, мрдни већ једном
Ма хајде, покрени се
Ма хајде учини нешто
Ма хајде…’’
Бранислав Штулић Џони
***
Ушла Добрица у полемику. Брза и оштра језика.
Кад претера ова рука једноставно
Кликне на црвено дугме и све замрачи.
Шутке се шуњам из јесени
Тракторско-поштарске у првоголомразицу
паланачке летаргије хаустором сивих призора.
Добродошла зимо мале вароши.
Добродошла задата темо искипана
Из лотри поломљених прегача.
Добродошла тачко пуцања која нам
Се кези у фацу поданичку.
***
Умили смо нулту паланачку тачку
Где чамује наш Офис са четири промаје.
Затегло се. Притегло. Почистило.
Ударила шминка јарког ружа.
Боље да се види,
Прсо врх бора после олује.
Ћелавац у тиханом тору
Потопљених нада.
’’Да је ваљао, још би се курчио’’.
’’Црв га начео’’.
’’Какав црв не иде у смолу’’.
’’Шта ти знаш’’ .
’’А тек ти’’.
Празна расправа издуваних кесаџија
И уцвелих хиљаду цветова
Од некад пристојних бреза поточара.
Само нек се таласа.
Трабуња,
Казаљка увек закуца у пуној брзини.
Прође овај дан.
***
Мали запиши,
Био Министар за питања наша,
Директ из Београда.
Со и погача.
Паулина блиста. Нутка.
После је промукла.
Глас изгубила.
Пристојни смо домаћини.
А тек гости какви знамо бити,
Само нико нас не зове.
Ваљда ником не требамо.
Одрешили кесу Београђани.
Није да је мало.
Зна се коме лошану и длаке сметају.
Настави по својој вољи.
Био и председник Општине наше.
Била и Јована са екипом. БАП.
Има ли оне тачке.
Биће.
Једном кад буде равна плоча.
***
Петнаест академских минута
Од Министра.
За оне који знају читати
Између редова
Сасвим ће добро превести
Плодоред.
Министар је благ човек.
Није напрешит.
Државни факултети уче и
Врлину понашања и ширину
Памети.
Осети се то.
Прође петнаест академских минута.
Заграјаше неке коне.
Милин поклон за Министра,
Блаженосмирујућа
’’дрења’’.
Са Малог Цвјетнића.
Задња пошта
Српски Дрвар,
Оста заборављен.
Метеж.
Гледам’’дрењу’’
Гледа и она мене.
’’Ајд рођаче, не карај се,
Скршит ће је већ неко’’.
’’Лек је то легендо’’.
’’Шаљи писмо за Цвјетнић
Буре да се наручи. Потрошиће се..
Дугачка је листа кандидата.’’
Амнезија.
’’Ма хајде покрени се… Добрице ленштино
’’Лијени… Бог срећу дијели.’’
Остадоше успомене.
Слике.
Шандор Вечера све то лијепо ушкљоцо.
Други то боље урадио не би.
Шандорова рука
Никад задрхтала није,
Поготово за овај историјски дан
За наш мали Офис
Са четири промаје.
***
Уредно Мила Веселица
Заводи у деловодник наших прича
email препоруку
наше Директорице Јоване,
да се писменим путем прикључимо
општенародној акцији
’’Поздрав из Бачке Паланке’’.
Бива да уместо разгледница
Бележимо, ваљда ће то неком и требат’’.
Читаће се.
’’Добро јутро, Бачка Паланка’’.
Баш као некад
’’Добро јутро Београде .
Какав блеф Јованин,
Какав флеш недостижни
За наше
Интелектуалне могућности.
Ни пиљевина нисмо
За горостасни храст.
Дива.
Какав је Душко Радовић. Био.
Уто и Лејка дође.
Накупила се зиме.
Румена је јабука.
Дивљака.
Наш лектор и печатељ. Колегијум Офиса са четири промаје.
Запретила директорица Јована
Исплатом заосталих плата
И без усаглашавања са БДП Србије
И да никад од нас економски тигар
Постати неће.
Завршићемо на папирнатом
негде у неком буџаку
паланачког краснописа.
’’Шта она мисли, нисмо ми ни поштари
Ни трактористи. Слободномислећи смо.
На памет не иде штрајк и вређање
Сопствене интелигенције.
Нисмо ми ћутани.
Има паре на сунце или…’’
’’Или шта Лејка. Шта. Нешто ћеш
Јој наудити.’’
Мила смирује наше нервозе,
Смета јој наша галама.
Дивља расправа ватре и камена.
Базука поравна
„А тек „Прага“ кад почне шишат’’,
На ум ми дође Зока из успомена
На јуришнике из Шеховића.
’’Покушаћемо…Покушат. Само смирено.
Наши универзитети томе нас и и учише.
Није све у дипломи. Обавеза је да будемо
Слободномислећи и укажемо својим примером’’.
’’Коме Мила’’.
’’Како коме. Ако ником.. може оном
Поломљеном бору у башти.’’
Смирисмо дреку.
’’Баш смо ти ми неки дрекавци.
Унапред Је битка наша изгубљена.’’
’’Ма какви Лејка. Покушат ваља… ради савести..’’
’’Малка је наша снага за сендвич
Дипломце што владају у нашем граду’’.
Очи се расколачише.
’’Да драги моји. Да. Да. То су они што
Имају једва завршену осмољетку па
Им купише факултетске дипломе.
Прескочише и средњу школу.
’’Претерујеш Лејка.’’
’’Ко претерује. Ево овако…’’
Низа ли га Лејка. Низа.
Никад стат.
’’Где се год на широко лапат може ту су.
Накотило се вретено…’’ Шикће…
Љутица.
Бритва од жене.
’’Е вала свашта. Некад је наша Паланка
Била чувена по ђачким сендвичима ,
Што је ’’Житопродукт’’ правио у ’’Млечном’’,
у Уској улици, а види сад..
сендвич стручњаци.
Све је отишло дођавола.
Баш све’’.
Богме и Мила подиже глас.
Сгледасмо се Лејка и ја,
Никако да дођем до речи.
Тако је увек било
На Колегијуму нашег насмејаног
И од државе Србије умивеног
Офиса са четири промаје.
Ко јаче виче
Тај је и у праву.
Док Мила не преломи….
***
Јунак мојих прича. Мој плавушан.
Моје десно крило.
Кољеновић.
Око соколово.
Мој синовац Страхиња и његова жена Сара
Спаковали су пртљаге и пошли
Трбухом за крухом.
Паланка-Београд-Франкфурт-Чикаго.
Пре пар година и мој син Вук
Одлетио је у Брно.
Трбухом за крухом.
Изгубили су битке са сендвич ефендијама.
Хиљаде евра уложених од Државе
И наших фамиллија бачено је пред ноге онима који
Се не мрште на памет.
’’Да су Тесла и Пупин ваљали Србији не би
Их Американци ваздигли’’,
Теши ме моја драга.
И она све зна.
Женско је.
’’Друмови ће се пожељети Турака
А Србија својих умова’’.
Рекох ли то Министру.
Појма немам.
Неке коне загрјаше.
Мила се насмеши. Крије нешто.
Алчак.
’’Лутали су наши. До чукунђеда знам.
Кости остадоше у Црној Гори. Прађед негде у старој Херцеговини,
крај Никшића. Ђед нам је у
У Дрежњу крај Невесиња.
Отац наш у Гајдобри Старој.
Даље нећемо…
Ја сам најмлађи по нашој линији…’’
Теши ме млађи брат Зоран управо пензионисани
Високошколац…
Никако корен да пустимо.
Па ни у мајци Србији. Него где је
Она ’’дрења’’ министарска … дедер.’’
***
Брат је брат.
Код нас се увек његова писала.
Моја се бележила.
Дохватих ’’дрењу’’.
Однекуд се појави светло.
Као да Добрица дође.
’’Ма хајде мрдни већ једном
Ма хајде покрени се
Ма хајде учини нешто…’’
***
’’Шта трабуњаш. Отчепи ту ту дрењу већ једном.
Или одох кући…’’
***
Отчепих…
***
Волите се децо…
Нашима, Страхињи и Сари
