***
Кад ти се у нос увуче
Крв и зној естраде
До живота остаје.
Тежак је то динар.
Јаши те ко све стигне
одреда. И они, који су пуни ко бродови
и они који немају ни цванцика
у џепу.
Сви полажу право да те загрле,
Стисну у крагну
И нешто паметно да ти кажу.
Риба си на сувом.
Морски јеж без бодљи
Гологузан,
У гологузовој држави и друштву,
Где се живи на шкрге,
У шареним сликама
И шареним лажама.
Отвори брале фрижидер
Па загуслај
Ил засвирај,
Појас ти не гине,
Испливат не можеш
Тиква си.
Једино ако у Пули
Ниси палубарио у морнарици
До судњега дана.
И то је естрада била,
До последње завесе,
Кад је смрадови спустише
И угасише
Заувек.
Да простиш док су туђим
Глогиње млатили
Остадосмо без гаћа
И ципела.
Сад ли га и сами
Естрадно свирамо
Из дана у дан.
Тргови, сплавови, јазбине,
Клубови,
Удри га брале до зоре,
Удри.“
***
Растачем причу
Увек на почетку и на крају.
Некако ми средина
Побегне,
Па лутат почнем
Ко аветиња
Од слова до слова
Истини предан,
Која ионако ником не треба.
Жалосна јој јатка,
Поготово сада,
Кад смо јуначки залутали
У скаску
„У цара Тројана козје уши“,
Бива и онда налик на ову.
Коза
Кастигуша.
***
Волео је Мирослав Илић
Доћи на продужени викенд
У мој завичај
Гајдобру стару.
Не знам колико пута
Је запевао у Мотелу.
Бившем.
Бившем, као што сам и сам,
Хвала Богу,
Он се још увек држи
Славуја,
По Мрчајевцима и околини.
Знао је да ме гађа песмом
Баш кад треба.
Још је била покоја цркавица у мојим џеповима,
Ипак
Никад коверта њега погодила
Није.
Рекло би се да сам циција.
Јок,
Прогутала ме маса у ништавило,
Запупали су будући морони
Ко печурке после кише.
Знао сам расплет,
Сада куца убрзано.
Лапити, лапити и што брже лапити
Открчит грану раних трешања
И кркнут од ледину. Кога брига.
Док траје, нек траје.
Баш је брига.
Тражили смо.
Сад гледамо.
Није него.
***
Дизао би Лејкином гаталицом
„Није живот једна жена“,
А тотално би по мери дирнуо
Наше танане нерве
„покидаћу ланце и катанце“.
Тамо негде далеко
Те вечери није имао миран сан.
Судар енергија.
Вани су тутњале стене,
Ударали таласи.
„Гори море, топе се планине.“
Реконструкција истине,
Дошла до пола
И залутала у туђим фиокама
Задатих живота.
Ех.
***
„Позови кума. Нек одради један викенд.“
„Ког кума“.
„Топалка.“
Не пориче се Мирославу Илићу.
Послератна публика разуздана.
Слути се на бомбардовање.
Тих човек Топалко.
„Црно вино, црне очи
Све је црно око мене.
Тек понекад њене очи
У пламену затрепере.“
Лепа црна Рада би знала,
Да пусти глас на синдикалној вечери,
А мени би било
Празнично купање душе.
Да ли због лепе црне Раде,
Или због песме,
Не знам ни сад,
Пушком да ме гађаш.
***
„Били смо најбољи у граду. Наша устаничка улица.
Имали смо телевизију „Ласта“,
Зна понекад Мила Веселица парират мојим хвалоспевима
О завичајној Гајдобри.
Ушутека ме.
Некад се и недам.
Вредна Видосава миксује светла, микрофоне,
Пулт у пуном гасу.
Кренуо интервју са Топалком.
Сања у фулу.
Питања истргнута из заборава.
– Јесте ли имали проблем са алкохолом.
– Не. Не конзумирам га.
– Дрогама.
– Боже сачувај. Одакле вам то, дете.
– Јесте ли сујетни. Имате ли посебан ритуал пред наступ.
– Не.
– Имате ли било какво занимање „хоби ван песме“.
– Не, (упадица Драге).
– Побогу јуначе. Има ли ишта што те занима.
– Бар жене
– Од порока једино цигаре. Никако да их оставим.
„Само ти пуши. Пуши пријатељу. Брзо ћеш га испушити.“
(Ваљда изнервирана газдарица прође
И лати се излазних врата.)
За то време Шандор Вечера је држао
Слушалице вокмена у ушима, климајући главом.
Ужитак у музицирању Џим Морисона.
Народњаци аут.
***
Испратисмо Топалка.
Те вечери заборавио је концертну кошуљу
Са шумадијским везом на њој.
Понела га песма „Косим ја, коси тата.“
Верни Голуб предаде ми кошуљу.
Натакох је некако.
Мени уска у раменима.
Голубу преко стомака.
Десило се то у неку рану јесен,
Кад су гачци увелико правили паузу
На одавно пустој железничкој станици, спремају
Своје јесење сонате на дар плодородној земљи.
Било једном у Гајдобри.
***
Не гледам телевизију,
Гушење на суво.
Шамарање мозга
У ченгелама дежурних нарикача
И пљувача
На богомдана чула иксана.
Баш ми се неда.
Ови око мене
Закопрцани у мрежи лажа и пралажа,
Проналазе начин да откажу претплату
На некад моћно сокоћало.
„Узалуд вам труд свирачи. Нико држави доако није.
Утрнут ће струју. Него да предложимо да удуплају претплату,
Само да их не гледамо „
Загалами мудров Драго.
Згледасмо се.
И заћутасмо
Немоћно и одсутно.
Сви до једног.
***
Начео се март.
Дани са топлим поветарцом,
Доносе арију што се директ шприца
До последњег крвног зрнца.
Отворени прозори у нашем стану
За посустале птице.
Имам привилегију да ми моја драга
Чита новости из наше лепе Србије.
„Слушај ово.
Топалко:
-И дође човек који је 24/7 на свим телевизијама
И прекине ми емисију, јер има нешто важно да каже…,
Што сам чуо једно 23453244323 пута…
Молим вас нека му неко каже да отвори свој канал,
Па ко воли и хоће да га гледа,
Нека гледа и тако спаси нас остале,
Које човек својом појавом психички
Малтретира и узима наше време.
Боже господе, спаси.“
„Ако већ не смете Ђиласа да ставите,
Поставите на чело листе Михаела Рота, Шидера или Шенаха,
То је ваша листа за Београд.
А можете да додате на то и
Бодирогу и Топалка…“
Чита моја драга све по реду.
Слаже се купусара од вести
Као бачки ручак.
Ох, како диван дан
За неупућене.
Естрадно небо опет ради.
Не радуцка.
Заорало.
***
Тихи човек Добривоје Топаловић Топалко
Негде међу звездама коси небеске ливаде.
Милан Топаловић Топалко прегања
Са великим илузионистом,
Испод покривалице година, које више ни
Гачци не штимају по протоколу.
Спавај цвете мој.
Ако заспат не можеш,
Дани мало душом,
Јер Топалко млађи итекако запјеват зна.
Знаш оно
„Прича мала сваког дана
Због мене је грди нана
Прича мала е па шта
Не верујем ништа ја
Глуво доба село спава
Месец земљу обасјава
Обасјава, е па шта,
Не плашим се никог ја.
Опанчићи ситан вез
Дођи мала, ал опрез
Дођи мала до тарабе
Да не стојим џабе…“
***
„Смршао си. Згурио си се.
Стигло те све.
Да пробаш ону Топалкову кошуљу,
Можда ти сад паше.“
„Да пробам…“
Оде моја драга да претура рутине
По ормару.
„Могуће да је сачувала… Топалкову кошуљу.“
Могуће.
Риалитy на врхунцу.
Стресови ван контроле.
А Блу…
