„Некако с пролећа
Ја се сетим старих другова…“,
Понавља се годинама.
Тако се намести, ваљда што сунце гране,
Ваљда што Блу пошаље позивницу за златно лето
На истарским плажама. А ја
Поготово „некако с пролећа …“
Зајуним, забрслам, свашта нешто обећам,
А знам слагаћу моју драгу Блу
И доћи нећу.
„Некако с пролећа
Ја се сетим старих другова“.
Нисам једини, сете се и они мене.
„Хеј Хенк, чупај ту баделицу
Испод шињела…“
Осамдесете, Војска ЈНА.
Постојала да би отупели и под старе дане
О глупостима зборили, кукала нам мајка,
Каква заблуда, какво дупло голо,
Испод шеша и беша, за домино столом.
Елем…
***
Колобарић Злако, задња пошта Осијек
А ти читај како хоћеш и записуј, ништа више важно није.
У пола сата договорисмо виђење Златко и ја,
Мој друг осјечки, предратни и испииснички.
За времена сва.
„ Претекло преко пјата…“ приметила би Блу
Поготово, ако је воље добре.
“Не бираш ти арију и поветарац, по вољи да ти додје
И живот да живиш три у један, није јуначе тако.
Ваља мало и леђа потурити. Ознојит сједало.”
Црче од смеха Лејка као да ништа било није,
А било је . Свега је ту тога било, зар не, друже мој осјечки,
Златко.
***
И Дунав се некад знао мушки излити
Страну бирао није, ни моју, ни твоју,
Него ону заједничку, да боли исто,
Баш како хоће Велики Газда,
Господар наших малих живота,
Који цену имали нису, одавде до вечности.
Све по пропису и по вољи народној.
После закуца кијамет
Трт.
Други га пишу, други га товаре, мере.
Акају га на жици танкој.
Оста наше чепукање, пљуцкање у месту,
Табанање по нервима живота. Да.
Спој снаге сирове и памети освештане,
Нема на црту нико да стане,
Друже мој, осјечки, Златко.
***
Љубљана, осамдесете,
Берем датуме као крушке
И склизне понеки, поготово, ако војни печат носи.
Забораван сам на бакље слободе.
Нека Сунца и звезде само њихове.
Са Златком сам могао да будем
Свеже научно месо
У зрењу за букагије, шетајућа сила,
Испод нулте тачке историје,
Оне постброзовске, кад почеше копати,
Шест септичких јама, ми се укопасмо у месту.
Зашто. Одговоре не знамо ни данас,
Друже мој осјечки Златко.
***
Отворише септичке јаме. Свих шест.
У почетку стидљиво, све са првим мачићима,
После грунуше из петнијех жила, да нам нану нанину,
Са обадве стране, а ми, поготово ја
“ бленто блентави…”,
Што Блу понавља у недоглед.
Из вика заоргах о братству и јединству.
Јадац.
***
После нас непокорене, прозападне, рокерске, издајничке,
Уз плаве коверте лика и дела, дебологузи генерали
И њихови подрепаши и ништаци, губитничке карте,
шутнуше дуж границе окованих Алпи,
Да чувамо све по словенски дивокозе и јарчеве љуте,
Снег до грла , караулске вашке и понеку залуталу пунчку.
Ако се нађе онако успут да да, а надје се увек злу не требало.
Цвичек по цвичек наискап.
***
Чекасмо ли почетак са срећним крајем,
Чекасмо ли пролеће са мирисом јоргована.
Чекасмо ли тамбуре твоје Славоније,
Ако додаш хармонику, ето бенда Жике Циганина.
Скрол је он. Послушај.
Све прекри словеначки снег
И јодлање словеначких мужика.
Призваше битанге. Призваше. Слом.
***
После нас није било. Задуго.
Стварала се нека нова историја,
Мало са нама, а после више са њима.
Невреме са записима.
Сјећања слабе као светиљке,
Пред зору паланачких свитања.
Вожд покренуо за пример,
На народ свој, тенковске бригаде 9. марта 1991.
После кренула и бујица олоша, ништака, мрсомуда, хаџија,
Ништа људи. Сав нечис испливао на површину,
Загегао се и Дунав од терета,
Ченгеле му заковаше корито у ковитлању игроказа
Похлепе, мржње, злочина, олоша,
До судњег дана.
***
Мир је. Послеподневни сати на Чарди,
Која удара теменом у Дунавски рукавац. Не прегањамо се.
Све знамо и разумемо, као Јура и Бора.
Блажа варијанта, ваљда би овако било
Јура:
“Лијепе цуре београдске
Како сте се љубит знале
Још се сећам косе плаве
Новосадске моје мале.”
Бора:
“Добре мачке загребачке
Биле су нам ко играчке,
Е мој друже загребачки,
Све је било скроз јебачки.”
***
Даље не иде. Држимо се цура. Нема даље преко порција
с вежих и дивљих шарана. И смуђа који се још праћака.
Ово никад не изда.
Тако нам се баш хоће. Баш.
***
Турираш велику машину, Харли-Давидсон,
знам да није до Осјека један сат.
Усамљеност на путу.
Нек те добри ветар прати,
Мој друже осјечки, Златко Колобарићу.
Мени остаје да тугујем,
За заједничком нам отаџбином,
Неспособан да се сетим,
Зашто ме Блу пре пола сата звала,
А без везе сигурно није.
***
– Наслов колумне фали.
– Смисли Мила. На широко.
– Може…Блуз за Златка К.
– Може.
Мила Веселица откачи за насловом.
Хвата везу са нашом Јованом.
Неке јој слике шаље. Слике које пролазе,
Да ме обрадује.
Тако каже. Бар суботом.
