Пратимо Вулета у Америку.
Ови са трулог запада,
Дадоше нам могућност да без виза путујемо.
Ајд рецимо свима. Шипак. Који ћу ја мој тамо.
Шта да видим и чему да се дивим. Знају они…
Латини су старе варалице. Кренула наша омладина.
Родитељи ко родитељи, поготово маме,
Празне се сламарице, улази се у кредите,
продају се окућнице.
***
Она Тарабићева шљива све више шири гране, а нас је све мање.
Наивно се гурамо под њену крошњу и неће ваљда
Да ћемо ми Срби сви под једну шљиву стати.
Ајд за нашег земана и то чудо да дочекамо.
Можда и нећемо.
-Поздрави мелезе, то су ти наши рођаци, рекох Вулету.
-Какве мелезе, штрецну се Вуле.
-Слушај вамо. Тамо, у нашем старом завичају,
Наши су се делили по торбама.
Једна торба је ишла у жандаре,
Друга, она најслабија остајала да чува ђедовину,
А оне најкршније спуштале су се у Дубровник,
па ајд за Америку.
Неки су заувек тамо и остали, а неки су се и враћали,
Кад им је та иста узела младост, памет и снагу.
Вратио се и Илија.
Памтим га по сребрном сату и белим најлон кошуљама.
И шеширу који је једино он имао у нашем селу.
Памтим га по причама о тој земљи чудеса,
Где су жене пушиле на муштиклу, носиле панталоне,
Заједно пиле и слушале „дикси“ до зоре,
Заједно са њима.
Кад смо га питали шта му је било најтеже ,
Осим копања по рудницима Илиониса, одговарао би
„Најтеже ми је било правити мелезе“.
Газда рудника суботом би постројио своје раднике
и по десеторицу одабраних водио у град на забаву.
После поноћи одвођени су у хотелске собе,
Где су их чекале жене црње од најцрње ноћи.
За то се посебно добијала та несретна шака долара.
Од наших највише на цени су били Херцеговци и Личани.
До зоре би се правили мелези. И тако из суботе у суботу.
„Градила се та земља велика“, рече Илија,
Покој му лепе душе „ да је једна родила близанце.
Једно асли црно, а друго бело…“
Кад се вратио ђед Илија из Америке,
Деца велика није их ни препознао.
А она младица крушке дивљаке,
Већ увелико раширила гране и бацила плодове од којих трну зуби.
Опраштамо се од Вулета уз обећање да ће поздравити мелезе,
Наше родјаке, ма где год били,
А за узврат, Лејка, Мила и ја поздравићемо његове другаре
Звиздана, Квргу, Шиљу, Звекана, Понављача,
а посебно Стеву Нулу…
-Где да их сретнем, упитах.
-То ти је лако, тамо где су седишта локалних странака, тамо се мотају,
правилно распоређени…
Неко ће ваљда испливати и тако годинама у круг.
Кад први пут одем у село,
Посећу све шљиве у воћњаку млађег брата Зорана,
Посебно ону младицу што сам донео из Невесиња.
Она ме некако највише нервира.
Много се разграна и много се трти, бре…
