Друг Црни.
На ударном је месту
Клуба.
Стрељана из ћошка,
Да му не промакне ништа,
Нисам ни сам.
Громада преко стотину ока,
Која се котрља,
Клепеће штапином од бамбусове трске,
Излизана гума
„Туп туп“.
Свечано је обучен пријатељ мој стари
Звоцало
„Увек дојебник никад први“.
Шегуља се и кад плаче
И кад га воле
Па мрзе
Увек заћошка своју интиму
Далеко од очију,
Далеко од срца,
Изузев
Дотичне Блу,
Што годинама носи усред срца
И ником је виђет неда.
Ни реч прозборит о њој.
Бива само мени
Исписнику
О човеку од поверења.
Јашта.
Вазда и за вазда.
***
Креће пантомимом,
Празан ход.
Чекам да раскркља
Тајне сигнале из царства шапутања.
Знам посигурно
Проће увод
И мој пријатељ тајни
Верни и врли,
Крнуће се дланом по челу
У лету ће стиснути шаку у песницу
И ударит по столу,
Да зазвечи кафански инвентар
Од фрижидера до фраклића,
Од шанка до чуперка
Позамашне конобарице
Лајаве Зуске.
”Да се гонимо у материну
Нисмо једини у бирцузу
Шта ми мислимо ко смо…“
Тртља она
До курвина сина,
А кога то брига,
Кога брига,
Баш.
***
Само ја знам
И нико више
Паралелан је свет власти
Одувек био.
Године од расплета до
Година тапкања на месту
Рупа се направи
Слободан пад.
„Кад звекнемо о дно дна
Засмрдиће поново Европа.
Лешина.
Ако дна уопште има.“
Завлачи ме.
Реч по реч
Док не постане много бесан,
И по хиљадити пут
Прекори ме и подвуче
Да је и даље командант
Све и свја
У првој пензионерској бригади.
Даље нема.
И кад се његова
На коначници
Буде упитала
„Мало ће затвора бити
За све биитанге и лопуже
Пробисвете и крадљивце…“
Нормалан је.
Зна шта прича,
Хватајући сваку реч,
Као део плена
За давно прогутаним
Реченицама.“
„Сваки орао своју врану носи
Док висине не докучи,
Па врана скапа. Прсне јој срце
У трену дужем од године.“
Шаље Лелана поруку
Увек у невреме
Кад јој време није
Без протокола
И без возног реда.
Ех…
„Пратиш ли ти мене“.
„Пратим“,
Одговарам гласно и јасно,
Псујући Лелану.
Свако има своју врану.
***
„Сумњиви су они што су
Претекли.
Најсумњивији баш сада.
Будући моји саборци,
Сиви тићи соколови
И шарене птичице
Цвркнутаве и похотне још.
Реда за пријем
У моју бригаду
Мора бити.
Чиста је и невина ко бистрик.
Ништа је загадит не може“.
Од „каза“ па до речи грубе
Као некад по старим записницима
Црвених ћелија
Ком партије.
Провера и само провера,
Да се елементи страни
Не закаче у наше ткиво,
Једино здраво
И очувано.
Брале мој,
Оседели смо и остарили
И нерви нам прсли
Бринући се,
О људским ресурсима,
Новопечених
И проверених бораца
За нашу ствар.
Није више идеологија
Част и отаџбина.
У питању је
Голи живот.
Борба за опстанак
У животињском царству
Ала и зала.“
Хоће ли паузират.
Већ Бога молим да не.
Пратит га не могу.
Битан је мени Црни.
Битан.
„Сумњам у тебе. Шарен си.
Добро знаш да уста отварат
Не мораш, знам јадан шта мислиш.“
А мени мука. На ломачи сам.
Живој ватри. Искушење…
Дедер Зуска…“
Нареди и поново завергла.
„Што маца коти
Мишеве лови. Немере даље.“
Тако и сам…
Само проверени и доказани
Наши другови и другарице
Могу ступити у редове
Наше бригаде.
Случају се ништа не пушта.
Оданост, честитост, поштење.
Да их зло помрачине не прогута.
Баш такви који говоре шта мисле,
А не слепи, лакомислени, погурени.
Снага је у здравој памети и остат ће.
Од Броза наовамо.
Поготово сад да не причам.
Од црвене до црне илузије.
Кокошије слепило.
Ваља на страшном месту постојати,
Преживјет.
Трулеж Компартије, лешину манифеста,
Шетаче земље које нема,
Пар непар, ратове, инфлације,
Празне рафове, рестрикције, санкције,
Фалш животе, отете фабрике, берзе
Рада и нерада..
Атомски с лева, атомски с десна.
Све то преживјет а при памети остат.
Зато смо и сумњиви свакој шуши И буши
ми који пензију дочекасмо.
Од челика смо. Нерђајућег.
Јелике и борови. Листопадни смо.
Хоћеш даље да набрајам. Хоћеш!“
– Немој Црни… Ко Бога те молим.
– Шта немој. Шта. Ако неће прича,
Ево ти песма…
„Сред пушака бајонета
Страже око нас
Тихо креће наша чета,
Кроз Билећки крас.
Чује се одјек корака
По камењу херцеговском
Хеј ја хој.
Далеко си завичају
Ми прогнани смо
Прогнаше нас због
Злочина
Што те волимо“.
***
Мила Веселица на вратима Клуба.
Маше.
Не могу да се померим.
Дугачак корак.
Са усана јој читам
На даљинац
„Добрица је на вези.
Одавно га није било да се јави.“
Види богати.
Дошла Цица на колица.
***
Поможе Зуска.
Добра дрндава Словакиња.
Душа.
Брсла Црни на уво
„У понедељак моја драга у пензију иде. Да је примимо у бригаду.“
„Примај Црни. Примај”.
„Нће сметат. Сукоб интереса“.
„Ма. Неће Црни. Ниси ти манипулатор.
Други то раде…“
Дочепасмо се Главне улице.
Очи широм отворене.
Азија све ближе.
Јевропа све даље
И даље.
Коцке се слажу у Уској улици.
Аферим.
***
Корени родитељски
Мога друга Црног
Су из села Вранска,
Крај Билеће.
Живи и командује бригадом
Из Старе Гајдобре,
Како каже
Из хобија, онако у пролазу.
