Мало је туге
У офису са четири промаје.
Недостаје шега
Помало свађе и мрких погледа
Корисника услуга
Мојих и Миле Веселице.
Разроока будућност
Тишине која корача
Улицама распамећене Србије.
Завукла се
Не питајући за наше гостопримство.
Неко је истресао из џепова празних
Неко је оставио као кал
Са бушних ципела
Неко је отресао као знојне капи
Са чела подераних споменара
Црно белог бољег живота.
Животари се
На ивици местимично
Променљивог времена.
Са добрим изгледима
Да љуљне киша
Пурпурна.
***
Протествује Лејка
Наерен је напис на зиду,
Поред знака за општу опаснот
И знака за забрањено пушење
На коме пише
’’Забрањено причати о
Политици, рату, фудбалу и сексу. ’’
Лејка би то да исправи.
Нешто и да прецрта.
По њеном осмеху типујем на
Пролећни убрзан рад хормона.
Мила потеже леви длан
И затвара лево око.
Каже тако се боље види.
Заћутало се.
Као она тишина
У првим записима
Текста о епилогу
Слаџе из Масне Поњаве.
Док се власт не смилује
И среди простор хуманитарног
Офиса за заборављене.
Мила Веселица, Лејка и ваљда ја
Као попови из прича
Беспослени, јариће ћемо крстит.
Ваљда кад крене кречење
Чекајући праву боју
Изгубљене будућности
под сумњивим околностима.
***
’’Крајем седамдесетих двадесетог века
Било је у мени нешто од човека
Ја сам давно мртав још од оног дана
Нас троје у соби и моја сахрана’’.
Место радње хотел ’’Ривиера’’ Пула.
Шпиц вечери. Завршни тактови плеса
’’даме бирају’’. Пре два дана и две ноћи
Почео је свадбени марш.
Стари угоститељски вук Паја Иванчић имао је
Осећај кад је намигнувши елитном
Особљу моћног некад ’’Туриста’’,
Само тихано издао наредбу
’’жетва је почела’’.
Ништа слабија те вечери није била
У хотелу ’’Ривиера’’ наредба издата од директора Алда.
Његова је била ’’Дечки, берба мора почела’’.
Проклети новци.
Са обадве стране Дунава,
Како их већ пишу, динара и куна.
Фештат се почело до задње кинте.
***
’’И увек свечано обећам
А знам да лажем у себи
Да ћу престати да се сећам
Ово је последња песма о теби.’’
Те вечери једној малој плавој
Вредници Весни,
Кврцнуло је нешто у глави.
Веница.
Жила куцавица.
Мала је Пула.
Ријека успутна станица.
Јауче црвена љута машина
Хитне помоћи Загребу.
На улазу у велики град
Буди се и ломата у возилу.
Кида инфузију. Млатара.
Њена галама одзвања дежурног
Пратиоца доктора Јуру.
’’Оћу ванка. Оћу. Без кафе и цигарете
’’плавог ронхила’’ нећу да умрем’’.
Негде пред улазак у Загреб
Светла Мотела висе у зраку.
Возило хитне помоћи се зауставља
Износе је на рукама
На еспресо и ’’плави ронхил.’’
Време испуњења жеља.
Сирена оста упаљена.
Да јауче. Пишти.
***
’’Ујед за душу у грлу кнедла
Једном заувек збачен са седла
Изгледа да сам узалуд старио
Ништа од снова нисам остварио.’’
Домишљан Тихо Кузман
Свечано ми уручује кључеве
Црвеног реноа 4.
Умрла је жена друга мог.
На релацији Челарево Гајдобра.
Дрворед багремова
Које су пиланаши засадили
Да нам завичај буде леп и зелен
Бар као Сомбор.
Путујем
Ваљда је још неко претекао
Да ме чека и радује се да ме види.
Бројим. Отписујем. Бројим. Отписујем.
Родјаче, дрво на путу.
Можда га је моја рука засадила.
Доктор Жарковић из паланачке Хитне
Прича приче
За мој крвоток, што цурка.
Лепа медицинска сестра
Као добри анђео чувар,
Уводи ме у сан.
***
Лежим на Клиничком центру у Загребу.
Жива сам.
Ноћу имам лијепе снове.
Носе ме таласи на плажи у Пули.
Море пред цветање.
Негде пред зору, буди ме ситна мала
Женица, почне са дерњавом.
Чекајући Радио Загреб ’’2’’
и ’’Зелени мегахерц’’
где сам гост код Воје Шиљка.
***
Клинички центар у Новом Саду,
Дошло време да се одморим.
Шкрипа је поломљених коски
Настојим да бројим и отписујем
Оне који су ме чекали у Гајдобри.
Сетит се не могу.
Ујутру поред кревета Тихо Кузман,
Домишљан , власник реноа 4.
’’Нек си ти жив и здрав, ко јебе ауто’’.
’’Заборави’’, тако је и било .
’’Спаваш ли’’.
’’Спавам… него јутрос ми у сан додје
Нека ситна, мала, женица…
Дречи на мене… обли ме зној. ..
Управо сам чекао да гостујем на радио Београду
’’2’’ код Николе Нешковића у ’’Зеленом мегахерцу’’.’’
Не рече домишљан Тихо ништа. Оде.
Поред болничког сточића
Остави кесу на којој је писало
’’сир из мјешине торотан’’,
Маде ин ’’Невесињски луг.’’.
Такав је Тихо. Домишљан.
Никад празна рука његова
Кад ме види.
Ваљда и душа. Тако кажу.
***
’’Живим због других мени је свеједно
После тебе потоп ништа није вредно
Подмукло заболи као кварни зуби
Истина је да се само једном љуби.’’
Поново линија Пула зврчи.
Зврчи и линија из Бачке Паланке.
Испричасмо причу. Весна и ја.
Тражимо жену која нас је будила
Дерњајући се неким чудним
Српским псовкама.
’’Кур мој, сте болни. Встај на
Ногице.. бе ће вас лемам.
Жизн пред вам се врне. Встај.’’
Чуда су могућа.
Чуда у главама новог живота.
***
Можда у некој будућој рапсодији
О лепоти живота
Одведем Весну у Масну Поњаву
И кажем јој
’’Ово је та жена. Слаџа’’.
Ако Весна климне главом
Мојој срећи бити краја неће
Коју ћу тако радо потрошити
Лумпујући
У Србији, земљи чуда.
***
Крсти се Лејка. Она то зна.
Мила Веселица на чеки је.
Уз кршћење отпоче тропар,
Веселост у офису
Са четири промаје.
Мени се нешто догодило
И залутало у шкрињу времеплова.
Знам да ће на наша напукла улазна врата
Од иверице
Банути Слаџа из Масну Поњаву
И планут
’’Бем те ту
Пискараш о мене…’’
Моје ће мисли однети поветарац
Тамо према Истри
Да поручим Весни
’’Знам, отворена је сезона купања…
Мирно је море а Трст моје младости
Није далеко.
Ако додјем, додјем ако ме нема,
Неко је угасио светло.’’
А ко би други
До поноћних каубоја
Који лутају Гајдобром, мог одрастања,
Док
Галеби гачу
Записе о Слаџи из Масну Поњаву.
