Пријатељи мислимо на нашу Исидору, пошаљите СМС 1500 на 3030, Недељко и Мила вас моле.
***
Данас је Петровдан.
Празнује се Црвено слово
У мом завичају
Ваљда као некад.
Кад ти се године залепе
Поцињеш да пребираш нафаке
Да је било
’’оно око’’
’’оно испред’’
’’оно после’’
Петровдана.
Још увек могу да сањам
И понешто претворим у записе
Временског трага
Црвеног слова
Петровдана.
***
Мила Веселица
И мој лектор од Букина, Лејка
Слажу сећања
Померају ми памет и срце
До корена предпамћења
Распамећених и прштећих.
***
12. јула 1941 године
Исписници оца мог
Заклети Краљу и Отаџбини
Спучише срце и оданост
И кренуше из Невесињског луга
Преко Вилуса
Гори Црној.
Накоти, браћа наша
Потписаше окупацију и предају
Фашистичкој Италији.
Ваљда по женској линији.
Отац је понекад имао обичај
Да загалами испод суровости живота
’’Јебасмо им оца очинског’’.
’’ И издајничког’’ рече мајка.
Бива, диже се ујутру
Устанак.
***
Око Петровдана 1956 године
Легендарни доктор, наш Швабо,
Бекер
Бринуо је о свим дечијим болестима
Нашег сиромаштва у Гајдобри.
Вечита борба против шупље кашике.
Око Петровдана
Спасио је и мој мали живот.
Кажу да су те године
Јабуке петроваче родиле као никад.
Комуњаре су тврдиле да су јабукове младице
Калемили Словаци из Петровца
Па се зато зову ’’петроваче’’.
Мајка је само једном рекла,
’’Није вала. Наш млади Краљ Петар
Највише их је волео.
Зато се тако зову’’.
Мајци је увек веровати.
Тачка.
***
По Петровдану 1972. године
Отац рокенрола на овим просторима
Драго Кравић довео је ’’чупавце’’
Из Сарајева,
Дрито на летњу позорницу Дом културе.
Политички бефел од Комитета,
Потписао је Пеки.
Бос напредне Титове омладине,
Бесмртни Мијат климнуо је главом,
Делећи нам плакате, узврат, упад за Џ.
Бенд је носио милозвучно име ’’Јутро’’.
Будјење у Гајдобри.
Горан, Жељко, Исмет… Кренула је
Чувена вожња бициклима гајдобранским
Улицама.
Точиле су се канте сладоледа
Из посластичарнице ’’Јоргован’’.
Сеоски фризери Неђо и Јоца увелико
Су оштрили машинице , тримере, маказе,
Чекајући миг из Паланке да чудна
Дружина буде ошишана на ’’нуларицу’’.
Бефел није дошао.
Дозирана боца слободе.
Неко нас је преварио. Мијат и данас
Тврди да он није. Ми који смо лепили
Плакате ’’малодобна’’ дечурлија ,
Није могла ући на игранку.
Иза зидина летње баште
На Малом стадиону
Трошили смо ’’Баделов ’’
Коњак и нишку ’’Дрину’’ без филтера,
Ђипајући се до звезда.
Гњурило се од зноја,
Као корали на дну мора.
Негде пред зору пришла си и рекла
’’Ја сам Весна, а како се ти зовеш?’’
Ни данлиданаске не знам шта сам рекао
Нешто сам слагао, набарен ’’Баделовим’’
Коњаком и надуван нишком’’Дрином’’
Без филтера.
Тог лета сакрили смо се испод крила
Црног лептира. Сакривалица педесет и кусур година .
Теби су гачали галеби,
Мене су остарили гласови лоших људи.
Пред зору чекали смо испред Војове
Пекаре прву туру хлеба домаћег,
Најбољег на свету,
Чије мирисе носим у ноздрвама,
Цео живот свој.
Те вечери Бебек је одувао моју Гајдобру
На светлост позорнице рокенрола
Заоргао је из петних жила
’’Кад би бијо Бјело Дугме’’.
А ти.
Шта ти.
Шаљеш ми слике ’’Дубиозе колектива’’,
Негде у твом граду.
Тамо далеко.
Друга страна света.
На Фратарском Тргу и на Портрати.
’’Дубиоза ’’ крчи пут за песме народњака у Хрватској.
Ја частим Мала, Жута, Пегава,
Бар једну туру ако Кеба запјева ’’Имао сам’’,
А Ана Бекута ’’Бројаницу’’.
Може и ’’Црвен конац’’ ради урока и зала,
Бахатих идиота, ма где они били , непрочишћеног
Музичког слуха.
***
Петровдан 1989. године.
Часни, поштени, неприметни домаћини
Вратили су Бога у Гајдобру.
– Не о томе… Није време… заграјаше углас
Мила и Лејка.
’’ О томе ћеш тек писати’’.
Акобогда.
Писаћу.
***
Срамна граница.
Братска па више боли.
Сатрапи је нацрташе. Вилуси.
Измедју Херцеговине и Црне Горе.
Две српске громаде похитале
Да помогну народу свом.
Момо Капор и Рајко Петров Ного.
Граничар са црвеном жабом на челу
Затражио је личне карте.
Покушао је да поведе разговор.
Прзница, какав је Ного одбруси
’’Лична карта може, разговор – не може’’.
Преторијанци.
Чувари пајсера. Братство.
Око Петровдана 1993 године.
***
За Петровдан 1995. године
На месту срушеног хотела ’’Зеленгора’’
Саградили смо мотел’’Херцеговина’’.
На улазу у Мотел, рођак Вељко је изуо ципеле.
Прекрстио се и ушао.
’’Дај Боже да ова лепота потраје што дуже,
А богме какви смо и неће’’, само је рекао.
Тако је и било.
Није потрајало.
Рођаче мој.
***
На данашњи дан 2002. године
Решио сам да одем из мог завичаја.
Понекад ми младји брат Зоран пренесе
Слике које ми се губе из памћења
И које више никад додирнути нећу.
На њивама мојих успомена и даље
Најбоље расту лијетавац, сирак, штир, паламида.
Поверујем му сваки пут.
Он се насмије.
Слике се угасе.
***
Петровдан 2018. године.
У ’’устаничкој’’ улици Масне Поњаве
Кренуле су екипе за шминкање
Кућице веселе Слаџе.
Љуште се зидови , меша се малтер,
Куцкају пивкани,
Узнемирило се Слаџино благо
Кокошака, патака, морки, ћурана, гусака.
Све је сатерано у доње двориште,
Па чак и приплодни прч Јанко.
Завија као чељаде,
Велика је фрка у њеној глави
Да до црвеног слова
Све буде цакум пакум.
Долази Франческо, некад Миле
У прву званичну посету сад већ
Изабраници свога срца Слаџи.
Тече ноћ Петровдана.
Романтика.
На столу свећа, царска вечера,
Са хиљаду ђаконија. Музика која свира
Најбоље са Вашег шлагера сезоне.
Габи, Кемо, Мики, Бисера… Ту је
И Драган Стојниц
’’Један човек, једна жена’’.
Мирише креч.
Две су кречане ту.
Тињалица их ухватила.
***
После пивкана,
Повукло их вино
Нештинско.
Повукло у велики брачни кревет
Са малим јастучићима са стране.
’’никој не лега до тебе Миленце.’’
Грчкоримски стил са мешавином
Клизећих стартова на обе стране.
’’Ће бидне Миленце, ће бидне…
Ће те опусти Слаџа.’’
Отвори се њено тело. Зачарлија поветарац.
***
Проломио се Слаџин урлик дуж Масне Поњаве.
Они што их несаница мучи следили
Су се од страха покривајући се декицама
Преко главе.
Хитна кола су стигла и пре него је
Слаџа спустила слушалицу од телефона.
Вредна екипа. Брзо је Франческа
Спаковала на носила.
Љубица др. Беквалац подиже са стола
Кутију .
На њој је писало канагра.
’’Боже, више ће вијагре и канагре побити
Људи, него што је Нато деведесет девете’’.
Слаџа се гушећи од плача укрца у хитна кола. Отпоче борба за
Франческов живот.
***
Петровдан 2018 године.
На данашњи дан.
Један од милион
Задњих десет година
Живота у златном добу Србије
Је мој син Вук.
Пакује своје универзитете
Цепајући никад прочитане ЦВ-је.
’’Одлазим. Још зарана’’.
Отаџбина коју сам му оставио
Мирише на мемлу одласка.
Те вечери загинули су паланачки пјанци
По прчварницама на крају града
’’Од шанка до шанка’’.
Дуго сам пркосио земљиној тежи.
После је пукло трпило, све се џонбосало
Посрћем ходницима Дома здравља
’’Оно што трезан заборављаш
Пијан сипаш из рукава.
Пре дотиксикације, по Фиргиној причи
Говорио сам стихове
’’Не окрећи се сине ’’
’’Свијет се у мени дроби
Расуте круже сјене
Умор ми слама жиле
Буди ми јачи сине
Мој живот је прошао за час
Пјена у празној чаши
У њој ћеш исто наћи
Испиј је боље сине
Ја ништа осим горчине
Не могу да ти дам
Ма с киме дијелио љубав
Учи се живјети сам
Буди ми једног дана
К о облак изнад тмине
И лети у висине
Не окрећи се сине
И никад немој бити
Челом иза сјене
Загрли вјетар сине
Ко да грлиш мене’’
Раде Шербеџија
’’Јесам ли завршио Фирга песму’’?
– Јеси.
***
Медицинска сестра
Блажених покрета Милица,
Прекинула је моја трабунања
Иза осмеха.
Господин Франческо, некад Миле Бирош
Отворио је очи.
Продиса.
Лакнуло је и мени,
Док ме Фирга дизао са пода.
Ваистину.
Догодило се на данашњи дан.
