Тераса Пентхауса у Липовом гају
Где пландује стрико Дамјан,
Била је толико велика и пространа
Да се на њој и пролета
Могла заиграт.
Са њене ограде
Стрико Дамјан је пружао поглед
Који је остављао иза себе Дунав широки
Окрочке би прескакао Фрушку Гору,
Одлазећи у далеку прошлост,
Кад је спучио срце и урамак душе
Односећи једну младост
У далеку Америку.
’’Аничка, погледај онај вихорац,
Ђавоље коло…’’ са дечијом радошћу
Вели, констатује… Тако је мали,
А тако кочоперан и пун снаге.’’
Аничка одложи књигу Владете Јеротића ’’О љубави’’.
Испред зграде завртила се чиграста
Неман која је у огромну чељуст
Усисавала прашину, папир,
Лишће недоздрело.
Завртео се тетрапак, пластична боца
Од ’’Књаза’’.
На врху вихорца цвет ’’перунике.’’
Све шишти.
Грува и оргија.
’’Ето, ђавола малог… тамо у Америци
Кад спучи ураган купи све испред себе, куће,
Шуме, зграде… помера планине.
Каква земља такав и вихорац. Шака од хиљаду малих јада.
Чемерко и јадо.
Све се отргло контроли памети.
Туња туњавко туњави.’’
***
Аничка јаче притисну
Кесу са коцкама леда
На болно колено.
Лево.
Оток је велики и ухватио модру боју.
Натеклина у порасту.
Спремајући велико стриково купатило
Чистећи плесан што се ухватила
По ћошковима,
Оклизнула се.
’’И проклетство чистоће до перфекције
Донео је са собом из Америке,
Сваки трун прашине доводио би га до лудила.
Морало се.
Тешко је туђу кућу служити
А још теже је своју стећи и имати.
Кад је стекнеш
Прође те воља да уживаш у њој.
Распадну се снови.
’’Ол рајт’’
Изврлуда мисли Аничка.
Утихнуше чатме од живота,
Оде и вихорац.
***
Велико је спремање у некадашњој
Мајсторској радионици упокојене Задруге.
Износе се остаци некадашње моторике
И превентиве.
Поломљене столице, поздер плоче,
Залутале матице, брезони,
Жута фотеља без две ногице,
Решо без гајтана,
Онај округли, црни телефон без слушалице,
Односи се мајсторски зној
Папири од бурека,
Разгледнице са поздравима из Ровиња
Три велика ормара од лима
(наравно без врата, улупана скроз на скроз),
На њима залепљена голотиња
Ракел Велч, Урсула Андрес, а ту је и наша Зорица Гајдаш, као и
Урамљена потамнела слика ФК ’’Црвена Звезда’’, она шампионска из Барија
1991 године.
***
Станка је.
Метле и четке су одрадиле своје.
Све се слегло.
Време пролази данас без Слаџе.
Нашла се у послу са газда Шуцом.
Обилазе се паланачке банке
Тражи се кредитна линија за
Финансирање производње у току.
Њено се зна.
Где газда Шуцо крне печат ту ће Слаџа ударит краснопис.
Онај исти из картона за лица
Са посебним овлашћењима.
Четке и метле су њена ружна прошлост
Прозукле успомене.
Сад јој куца ура.
Уновчавања дипломе са Академије за младе лидере.
Ако. Ако.
Знало се у њеној Масној Поњави рећи
’’што изгубиш не тражи, а што надјеш не кажи’’.
***
Кренуо је Никола са шмрковима.
Вук придржава дебело црево.
Паланачка вода само под притиском
Опере све до образа црна.
Пршти гаравуша са зидова радионице.
Љушти се се прегорело уље.
Куља измаглица капи.
Прави се пансион за вип ликове из белог стада
Из кокотњака.
Такав је план који Фирга разглаба са Драганом,
Док довлаче велике бале сламе
За простирку.
Довлаче се помоћне
Хранилице, појилице, балони соне киселине.
Пакерај у фулу за прво бачко пиле ван стандарда
На овим просторима . Машала.
***
Ова прича о Слаџи из Масне Поњаве
Могла би да буде лепа.
Понекад је потресе нешто што не треба.
Обично су то свежа ружна сећања.
Она причи не дају да буде пуна сока од живота
Као шипак из невесињског луга.
Временом ружна сећања се потисну и утихну.
Буду далеко да се докучит не могу.
***
Фиргино сећање на мајсторску радионицу и њеног главног мајстора
Јову Рупу.
’’У централном делу Задруге налазила се мајсторска радионица.
У процвату задругарства екипа пољомајстора бринула се
О исправности возног парка Задруге.
После изласка из радионице трактори су
Шаптали а прикључне машине бешумно
Клизиле путевима паланачког атара.
Радионица водјена мајсторском руком
Јове Рупе била је опремљена свим алатима
Да се надалеко чуло о њој.
Нема чега у њој било није почев од
Сет кључева, униор алат, шрафови,
Момент одвијачи, крстасти кључеви,
Мајсторска колица, лежаљке, радапцигери,
Дизалице, компресор за ваздух, монтирачи,
Цинцилатори, шелне, болцне и хиљаду
Осталих мајсторских чуда.
Да. Није било квара којег Јово звани
Рупа није могао открит и уклонит.
Кад би се појавила нека непознаница за њега
Закључавао би се у радионицу и док
Се квар не отклони не би одлазио кући.
После га не би било пар дана на послу.
Сломила би га мозгалица и идентификација.
Укрстио би великим очима и мајсторску тугу
Заливао лаганим алкохолом.
Кад су
Они тамо, политички, потопили Задругу
Јово мајсторчина, звани Рупа, више није
Долазио на посао. У општем хаосу и пропасти
Прва је страдала његова радионица.
Све је почишћено.
Остали голи зидови, крш и ковачки наковањ
Насред радионице, мало десно од канала.
Водило се рачуна о достојанству лоповлука.
Чистило се ноћу.
Етика таслачења туђе пите квргуше.
Једно јутро нестао је и наковањ.
Симбол задругарстсва тежи од
Двеста килограма.
Однео га ваљда онај који је имао прави чекић за њега.
А тај чекић имао је…
Нећу да се пише.
Боље је и здравије овако.
Нека њега нек се пати кад га сретнем,
Јер он посигурно зна, да ја знам, да га је он мазнуо.
Риба је мелез на таландари.
Јово мајстор.
Бацио се на политику.
Напредну. Постао је Кнез Старог Града.
Мајсторски нема шта.’’
Ућута Фирга. Однекуд се оте за утеху
’’Мајстори, мајстори…’’
Мајсторе затекох
На крову старе куће
Мењају сломљен цреп
Мајстори на крову
Мајстори унутра
Мајстори, мајстори
Ко вас је звао
Зашто дирате мој црни кров
На коме стоји рода бела
На коме расте трава кудрава
Мој кров у подножју дугог века
Зашто сте ми кућу заузели
Зашто сте напали чекићима,
Ексерима четкама, бојама
Мајстори, мајстори
Излазите
Пустите ме да сам кућу уредјујем
Не чују они
Укуцавају моје кости
Фарбају мојом крвљу
Износе из мог срца намештај стари
Неподношљиви мајстори
Њих тридесет седе на мени једном
Доћи ће кажу чувен гост
Ловиће маглу по шумарцима
Са твојом се ће кућом сударати
Мора да буде као из бајке
Ево теби огледало
Чешљај смех у њему
Лице ти је подупрто железном тугом
Мајстори, мајстори
Шта сте учинили то није моја кућа
То мој гост више није
То више нисам ја.’’
Александар Секулић
***
– Ево мало и да те помазуљким душице моја…пружи Слаџа руку
Према газда Шуцовој глави.
– Трси од мене, Слаџо, …возим,
– Ха, ха, ха,ха
– Сам Бог зна зна колико ће трајати ћерање црних пара у легалне токове новца. Све по закону
И пропису.
Вазда је било тако у земљи Србији.
