У Србији се крај Првог светског рата обележава даном потписивања примирја 11. новембра 1918, а ова година је 104. година од потписивања.
Симбол Дана примирја тврде неки означава цвет НАТАЛИЈИНА РАМОНДА која расте у Србији, Македонији и северној Грчкој.
Један од учесника прославе обележавања 50 година од потписивања примирја у Паризу је војник гардиста те давне 1968. године је и обровчанин Бошко Козомора који је са својим другом Кутањац Симом такође из Обровца служио војску у Београду у Првом гардијском пуку у касарни Вождовац.
По сећањима Бошка Козоморе када је почео избор војника гардиста за одлазак у Париз вршене су све могуће провере, пре свега безбедоносне, провере порекла родитеља па и шире фамилије. Нису се плашили да је неће проћи јер су им родитељи били учесници НОБ-а и носиоци споменице, а и они сами су били добри војници.
Свакодневне припреме су биле обавезне, вршиле су се обично у послеподневним часовима и то тренирање и увежбавање стројевог корака. Када је коначно смањен избор сви смо се борили да изборимо своје место у одреду који ће ићи у Париз на обележавање овог важног датума, каже Бошко.
Наставља да је његов командир Максимовић Драган био поносан што су он и Симо Кутањац били његови војници, јер је и он као капетан био одабран да иде у Париз. По завршеном увежбавању и коначном формирању одреда 7. или 8. новембра војним авионом се кренуло за Париз.
Више од 80 посто војника је тада први пут летело авионом. И у Паризу се жестоко вежбало у касарни у којој су били смештени, истиче Бошко Козомора. Необична слика је била и сусрет пред толико чувеним Ајфеловим торњем, када смо се враћали са генералне пробе за параду истакао је тада Миша Мустапић.
Ту надомак, преко високих водопада, ове познате грађевине у јутарњој измаглици издизала се Ајфелова кула, што су наши војници и читав одред радознало посматрали – истиче Бошко Козомора.
„На самом наступу били смо награђени великим аплаузом од стране Де Гола кога сам тада имао први пут прилику да видим. Југословенски војници у свечаним униформама на вратима Лувра били су необична слика пред којом су се заустављали многобројни посетиоци, јер од рата Париз је на својим улицама и трговима видео многе униформе али ове не. Оне су Парижанима биле непознате или познате само са фотографија и из журнала, за час је заборављена Мона Лиза и кревет Марије Антоанете. Одакле су ови војници заиграло је на уснама многих пролазника. Биле су довољне речи Ла Југослав и Тито.
У свом краткотрајном боравку у Паризу Југословенски одред је учествовао на прослави годишњице потписивања примирја, упознали смо се са споменицима Париза, којима се поноси цела Француска, а и свет.
Наш одред је добио и част да одржи поноћну стражу пред Капијом победе „Тријумфалном капијом“ где се пред вечним пламеном држе мртве страж у част свим херојима палим у Првом светском рату. Симо и ја смо у цик зоре примили стражу од Белгијанаца“.
Пуни успомена и доживљаја 12. новембра смо се вратили у Београд где су нам додељене похвале, признања и награде наглашава Бошко Козомора.
Наталијина Рамонда
„Наталијина рамонда“ (ramonda nathaliae) је биљка чија је симболика вишеструка за српски народ. Позната и као цвет феникс јер и када се потпуно осуши ако се мало залије, може да оживи, баш као што је из пепела васкрсла и српска војска у Првом светском рату.
Цвет који је жив и када је на око мртав је добио име по једној од најлепших српских краљица Наталији Обреновић и опстаје на нашим просторима већ милионима година.
Расте на истоку Србије и на планини Кајмачалан чији је највиши врх Свети Илија, на коме је српска војска, под командом војводе Живојина Мишића, водила жестоке борбе током стварања предуслова за пробој Солунског фронта, против Бугара, у Првом светском рату.
