Okupacija Republike srpske Krajine, teritorije koja je bila pod zaštitom Ujedinjenih nacija, i koja je završnom vojnom akcijom hrvatskih snaga obavljena pre dvadeset i pet godina (od 04. do o5. VIII 1995.) smatra se, sve do danas, (od strane Hrvatske i njoj naklonjenih zemalja), regularnom, legitimnom i istorijski okončanom činjenicom.
Nažalost, to postojeće faktičko stanje, protok vremena i obuzetost raznim drugim egzistencijalnim problemima, doveli su do toga da su i mnogi pripadnici srpskog korpusa zanemarili ovo pitanje, a određeni pojedinci su, u međuvremenu, svojim nerazumnim ponašanjem, još i „legli na rudu“ hrvatskog opravdavanja zločinačke akcije „Oluje.“ Malo-pomalo, zaboravlja se šta se, zapravo desilo, kakav je zločin učinjen nad našim narodom i šta znači gubitak vekovnih srpskih prostora, sa kojih je prognano (ili se pod pritiskom iselilo preko 8OO.OOO Srba). Temeljno etičko čišćenje, kao i današnji neshvatljivo težak položaj preostalog srpskog stanovništva u Hrvatskoj, uopšte ne dotiču takozvanu međunarodnu zajednicu, koja je svoje dvostruke standarde prema nama ispoljavala (odnosno, ispoljava) i u mnogim drugim situacijama. Demokratija koju kreiraju svetski moćnici (a deklarativno i licemerno je primenjuju i pravdaju kada je u pitanju srpski narod), uglavnom podseća na „demokratiju u dometu mazginog užeta“ (Borislav Pekić). U tom smislu, i Dobrica Ćosić (kao predsednik SR Jugoslavije), u svojoj knjizi Kosovo, na jednom mestu sa očiglednom razočaranošću kaže: „Svet je svirep, podao, pokvaren.“
Zato je dobro da Vlada RSK u izgnanstvu ne dozvoljava da veo zaborava prekrije ovu bolnu temu (ne samo na srpskim prostorima, već i u inostranstvu). Jer, poznato je da je životno stanište oduvek bilo podložno „istorijskom fatumu večnih geografsko-administrativnih prekrajanja, pa i brisanja granica etničkih i kulturno kompaktnih prostora“ (Slavko Gordić). Ali, to preotimanje i preimenovanje zemnog tla, koje bi bilo obavljeno u jednom istorijskom času, nije moralo da znači da je ono i za večno izgubljeno.
Na ovim predočenim osnovama i stalnom podsećanju na neoborive argumente i neprikosnovenu Istinu, o događajima koji se ne smeju zaboraviti, treba kontinuirano istrajavati, kako bi se prevazišli očaj, razočaranost i rezigniranost (kao i svaki oblik nihilizma), a istovremeno negovati Nadu u vaskrsenje RSK, koje će se desiti pre ili kasnije, u bližoj ili daljoj budućnosti.
U radu, koji je pred nama, najpre ćemo pokušati rasvetliti određene teorijske kategorije vezane za ovu tematiku i, uz to, se dotaći nataloženog iskustva i osvedočenog narodnog umotvora proisteklog iz minulih „mena vremena“, a čije bi sadejstvo moglo da predstavlja paradigmu i svojevrsno uporište u formiranju optimističkih verovanja i očekivanja povoljnije političke realnosti. A ta istinska vera u nadživljavanje sadašnjih poražavajućih prizora, treba da u nama jača duh i razvija opipljivu mogućnost da ono što- još-nije, jednoga dana postane istinska realnost.
Pravda i pravo
Pravda predstavlja jedan od najsjajnijih pojmova čovekovog duhovnog univerzuma. Čistota njenog sjaja je takva da, po Aristotelovim rečima, ni sjaj Esperide, večernje zvezde, ni sjaj Lucufera, jutarnje zvezde, ne može biti divniji. Ona je, zajedno sa dobrim, istinitim i lepim, oduvek smatrana apsolutnom vrednošću, a kao isključivo društveno načelo imenovana je „kraljicom vrlina“ i ima aksiološki status najvišeg ranga. O njenoj snazi i dostižnosti govorio je još Heraklit: „Ali Pravda će već umeti da ščepa i osudi kovače i svedoke laži“ (frag. 28). A o njenoj konačnoj pobedi nad „krivdom“ govori se i u srpskoj narodnoj pripovetci, koju je zabeležio Vuk Karadžić, kao i u poslovici: „Pravda je u Boga, a da u koga“. Bez pravde, pisao je Đorđo del Viko, život ne bi bio moguć, a čak i ako bi bio ne bi vredeo da ga čovek živi.
Ipak, ovaj pojam je kroz celokupnu istoriju ljudskog društva ostao obavijen velom neodređenosti. Nema onoga ko se, i u privatnim i u društvenim sukobima, nije pozivao na pravdu i nije smatrao da je ona na njegovoj strani. O tim različitim pristupima govori i Montenj: Jedan kaže da je suština pravde autoritet zakonodavca, drugi, kompromis suverena, treći, data navika, a najtačnije je da se sledi um – da ništa nije pravedno po sebi, sve se s vremenom klima.
[rev_slider alias=“matis-namestaj-novooo“][/rev_slider]
Čak je i sila često dobijala (i dobija) privid pravde, što je u skladu sa poznatom Paskalovom konstatacijom da je sila ta koja stvara mišljenje. Na jednom mestu on kaže: Pravda bez sile je nemoćna. Žak Derida te misli dopunjava na sledeći način: Treba, dakle, staviti zajedno pravdu i silu (da ono što je pravedno bude jako ili ono što je jako da bude pravedno. Jer, pravda bez sile je kontradiktorna, pošto uvek postoje zli; sila bez pravde je za osudu. Tamo gde savet ne pomaže, narod je savetovao da onda treba „ugoniti pamet u glavu preko guzice (degenekom)“. Na ovoj relaciji nalaze se i naše narodne poslovice: „Čija sila toga i pravda“ i „Ne boji se svaka šuša Boga, nego batine“. Navedenu izreku je na svoj način interpretirao i Ivan Jugović, profesor Velike škole i teorijski zastupnik koncepta prosvećenog apsolutizma, kada je držao govor u „Praviteljstvujuščem sovjetu srbskom“, 10. februara 1810. godine.
Narod je bio svestan ovog pomenutog odnosa pa je govorio: „Ko ima silu ima i pravdu“, „Svako ima prava koliko ima moći“, „Čija vlada tog i pravda“, što je u praksi često značilo: „Zao um, gotov sud“. Često je formalna pravda bivala kamuflirana i lažnim svedocima. „Dva bez duše, jedan bez glave“, kao i korumpiranim presuditeljima: „Muka je biti kadija, a biće masla“. Iz svega toga je proisticao i osvedočeni stav: „Ako uđeš prav nećeš izić zdrav, ako uđeš kriv nećeš izić živ“. Zato se borba za pravdu često činila nemogućom rabotom: „Niko ne ispravi krivu Drinu“, odnosno, „Pravda je davno poginula“. Ali narodno iskustvo je izgrdilo i stav: „Svaka sila za vremena“.
Doduše, u svom opšteprihvaćenom značenju, pravda se uvek odnosila na harmoniju, skladnost i božansku nepogrešivu srazmeru.
Narodna refleksija o ovom pitanju je: „Pravda drži zemlju i gradove, a nepravda ruši obadvoje“.
Unutrašnji osećaj pravde i pravičnosti bili su osvedočeno svojstvo srpskog naroda, o čemu je pisao i Vilhelm Taube u drugoj polovini XVIII veka: „Srbin će podneti lako i najtežu kaznu ako je svestan da je kriv, ali će ga i najlakša kazna krajnje ozlojediti ako mu savest govori da je nevin“. I Jovan Cvijić je zabeležio sledeće: „Ljudi dinarskog tipa su često neobuzdane prirode i ne mogu lako da podnesu čak i sitne nepravde“.
Poznato je da pravda i pravo često nisu u saglasju. Ali, u konkretnom slučaju (kada je u pitanju RSK) oboje su, ako se objektivno sagledaju, na strani srpskog naroda. Međutim, u poznatim okolnostima pobedilo je pravo sile, sprovedeno od strane Hrvatske i dela takozvane međunarodne zajednice, koje svoje argumente (o agresiji na RSK) kamufliraju nepostojećim argumentima i izvrću na neprihvatljiv i sramotan način.
Etika sile
Neki sofisti (naročito mlađi) su govorili da veći narod guta manji, kao što jastreb, u Hesiodovim Poslovima i danima, proždire slavuja. Dakle, pravo jačega je i prirodom opravdano. (Srodne misaone nagoveštaje imamo već i kod Heraklita: „Sve što gamiže – udarac biča izgoni na pašu“, frag. 111).
Sofist Kalikle iz Aharne (Gorgijin učenik) kao princip života ističe pravo jačega, jer se ono pojavljuje ne samo u životu svih životinja, nego i u ljudskom društvu i njegovoj istoriji. Po njemu, nepravednost se pojavljuje kao znak snage i moći. Individualno samovoljstvo, snaga i moć (etika sile) jeste ono što odgovara moralu gospodara.
Nikolo Makijaveli je u svom delu Vladalac pisao da onaj ko želi da ima vlast i da je sačuva mora biti bezobziran i da koristi sva sredstva. Po njemu, bolje je da te se ljudi boje nego da te vole.
Fridrih Niče je posebno insistirao na duhovnoj snazi i sili: „Tirjanstvo je svojstvo velikih ljudi…,mali ljudi moraju slušati“. On smatra da sam život ne priznaje nikakvu solidarnost i nikakva „jednaka prava“. Moral su izmislili slabi da bi se zaštitili od jakih.
Naš pesnik i filozof P. P. Njegoš je znao da je u ljudskom društvu, kao i među životinjama, prisutna jedna posebna vrsta sile, (različita od Božije, koja je u saglasju sa Božijom pravdom), a koja se manifestuje tako da snažniji vladaju nad slabijima („Kad je viši neka je i jači“, odnosno da se pravo jačega (isključujući, pri tom, čovečna načela) smatra regularnim prirodnim pravom:
„Vuk na ovcu svoje pravo ima
ka’ tirjanin na slaba čovjeka“
Međutim, gde god „umna sila toržestvuje“, utemeljena na Božijoj pravdi, ona zna da:
„Kome zakon leži u topuzu
tragovi mu smrde nečovještvom“
Za razliku od Ničea, koji opravdava tirjanstvo „velikih ljudi“,
Njegoš kaže:
„al’ tirjanstvu stati nogom za vrat
dovesti ga k poznaniju prava,
to je ljudska dužnost najsvetija“
Narod je bio iskustveno svestan svih napred pomenutih relacija, pa je sročio sledeće iskaze: „Jači tlači“, „Sila otme zemlju i gradove“, „Sila kola lomi“, „Ko siluje taj ne miluje“, „Pred silom si ko brabonjak pred metlom“, „Koji snaguje taj i vojuje“, „Koga je moliti, nije ga ljutiti“, „I pjana vrana za orla znala“, ali je dopro i do ontološke dimenzije ove problematike: „Sila Boga ne moli, Bog silu ne voli“, „Batina ima dva kraja“, „Doće kosa do kamena“, „Svaka sila za vremena“, „Od sile prdi, a od rđe smrdi“, „Svaka sila završi na smeću“, „Pali, žari udbinski dizdaru, doće redak i na tvoju kulu“, „Što baciš uzvodu, naći ćeš niz vodu“, „Ne more tikva silom u vodu“, „Ko me lani bijo nije mi ni sada mio“, „Nad silom sila je pravda“.
Vera, utopija i mogućnosti vaskrsenja
Nakon egzodusa, srpski narod iz RSK se raselio svuda po svetu. Ima ga na svim kontinentima i geografskim prostorima (a najviše u Srbiji i Srpskoj). Ma gde bili, prognani Srbi čuvaju uspomene na svoj zavičaj i svoja napuštena ognjišta. Pojedinačno, i preko raznih udruženja, oni neguju svoje pesme, igre i običaje, kao i svest da su u Hrvatskoj uvek bili konstitutivni narod, a ne nacionalna manjina. Uprkos bolnim podsećanjima, svesni su da je srpska istorija odvajkada bila prepuna pobeda i poraza, smrti i vaskrsenja.
Kako, dakle, (i ovaj put) pronaći uporište i motiv (bez obzira na surovu realnost) da bi i dalje kod prognanih Srba tinjao luč nade, jer, ipak, „nije sve propalo, kad propalo sve je“ (Rajko Petrov Nogo).
U tom smislu, moglo bi se navesti više uglednih primera osvedočene istrajnosti naroda i njihovih projektovanih težnji za slobodom, kako u svetskoj, tako i u našoj istoriji. Ovom prilikom podsetićemo se na neke od njih:
Najpre, svojom upečatljivošću pleni primer Jevreja. Nakon gubitka nezavisnosti, tridesetih godina nove ere, oni su rasuti po celom svetu, i uprkos raznim pojavama antisemitizma, kao i milionskim žrtvama i preživljenom genocidu u Drugom svetskom ratu, verovali su 2.000 godina da će doći vreme da imaju svoju državu. I to se obistinilo. Godine 1948. osnovana je država Izrael.
Po svojoj privrženosti i ljubavi prema sopstvenom narodu, veri i kulturi, (kao i po brojnoj dijaspori), ističu se Jermeni, koje mnogi porede sa Izraelcima. Pisac ovih redova imao je čast da se, na kratko, druži sa jermenskim pesnikom i esejistom Babkenom Simonjanom, na Sajmu knjiga pravoslavnih zemalja u Peći, koji je održan koju godinu pre bombardovanja SR Jugoslavije od strane NATO trupa. Pesnik Simonjan rado je recitovao svoju pesmu o svetoj planini Araratu, čije snežnobele vrhove svakodnevno posmatra iz svoje bašte, u kojoj „cvetaju breskve“, objašnjavajući da će Ararat, koji Jermeni doživljavaju kao svoju svetinju i ikonu, jednoga dana opet biti njihov (sada pripada Turskoj). Oni u to svi istinski veruju.
I naposletku, jedan naš, gotovo nepoznat primer. Kada je Car Jovan Nenad Crni 1526-27. godine stvorio nezavisnu srpsku državu na teritoriji današnje Vojvodine, a nakon toga ubijen u atentatu od strane Mađara (i kada je, naizgled, sve propalo), njegova ideja dobila je svoje prave obrise tek gotovo četiri veka kasnije, prisajedinjenjem Vojvodine Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. Zato na njegovom obnovljenom spomeniku, koji stoji u centru Subotice piše: „Tvoja misao je pobedila“.
Dakle, treba do kraja biti čvrst i istrajan i verovati u mogućnosti da se neke opšte želje napokon dosanjaju i ostvare, što se može nazreti i prepoznati u narodnim, mudro sročenim mislima: „Dobru sluti, pa će dobro biti“ i „Doći će sunce i pred naša vrata“.
Prof. dr Jovo Radoš
