На аеродрому у Јеревану сам имао опет водича који ме је одвезао у хотел. Лена је са родитељима била у Раздану. Јерменија је лепа земља, добри људи, храна добра, Каспијско море – дивно.
У Јеревану сам се после извесног времена и венчао са Леном и пошто сам био први Србин који се код њих венчава, опходили су се с поштовањем. Та гостољубивост и брига за друге, искрена је и долази из душе тих људи и у Русији и у Јерменији. За време једног ранијег боравка у Москви другарице Рускиње послале су ме у продавницу. Стао сам у ред и одједном испред мене један старији човек је испустио флашу која се разбила. Продавачица је одмах тражила да се плати штета, али тај човек није имао довољно рубаља.
Ја сам пришао и све платио и морао сам да идем са тим добродушним Русом у његов стан, где ме је гостио скоро цео дан. И у Јерменији ће госта православца позвати у кућу на дружење. Кад сам се враћао авионом из Јеревана у Москву на аеродрому сачекао ме је водич и одвезао у хотел, где ми је било обезбеђено преноћиште. Сишао сам у ресторан, упознао сам Русе и Рускиње и пошто је дружење трајало, све марке сам потрошио, а нисам имао ни динара, ни рубље, што ми се и није до тада дешавало.
Сутрадан враћам се возом у три сата поподне у Нови Сад. Чекао сам водича да ме превезе на железничку станицу. У ресторану нисам ништа поручио, али приметио сам да ме конобар упорно посматра и донео ми је хране и више него што је потребно уз осмех и поздрав.
Ушао сам у воз на своје место за спавање, нерасположен. Сео сам и гледао кроз прозор. Два дана и две ноћи требало је да путујем до Новог Сада… У купе улази са ташном младић Рус и седа преко пута мене… Поздравља ме и одмах започиње онај њихов присни, дружељубив разговор. Војно је лице и иде на службу у Чоп. Ја сам му све испричао о себи, и рекао да сам са друштвом прошле ноћи све рубље и марке потрошио, а он се скоро обрадовао што има сапутника до Чопа о којем ће бринути и све је у ресторану плаћао.
Кад смо стигли у Чоп дао ми је адресу и 10 рубаља. Ја нисам хтео да узмем. Захвалио сам му на свему, а он је рубље заденуо у џеп моје јакне и уз поздрав – здрваствуј! изашао. Ушли смо у Мађарску, а у следећем вагону били су наши радници који су радили у Москви и ишли на одмор кући. Код њих сам променио 10 рубаља у динаре.
То је руска доброта помислио сам и жао ми је што адресу нисам сачувао, а нисам ни име његово знао. Али ја га се сећам, а прошло је више од четири деценије од нашег путовања. Кад сам стигао у Нови Сад падао је снег. Био је фебруар 1982. година. Лена је била лепа и добра душа. Са сином Сергејем била је у нашој кући у Деспотову и у стану у Новом Саду.
Ја сам 70-их година завршио Економску школу у Бачкој Паланци и радио сам у Општини у Новом Саду. И као ученик био сам путник. Свако јутро устајао сам рано да стигнем на аутобус за Бачку Паланку и после часова враћао сам се кући у Деспотово. Лена је одлучила да се врати у Москву, а требало је да им се придружим, ако се тамо нађе посао за мене. Стизала су писма и одједном писама није било. Изгубио сам сваки контакт са њима све до пре неколико година.
Сазнали смо да је Лена прерано напустила овај свет, Сергеј живи са породицом у Краснодарском крају, грађевински је инжењер. У последњем писму звао ме је да дођем у Русију и упознам његову породицу. Али, већ дуже време ни од Сергеја не стижу писма. Сећање на Лену и Русију и нашу љубав трајаће вечно, јер сам душом испевао стихове, искрене и потресне, објављене у књизи „На Црвеном тргу”
НА ЦРВЕНОМ ТРГУ
Огромна светиљка Кремља
Велики мир на лицу мом
Кораци постају несигурни
На Црвеном тргу смо се срели и
време не пролази
Умирем и поново се рађам
у сећању и нади
Вратићу се у Русију
Кад ми кажу твоје Аљоне одавно нема
Знам да ме она на Црвеном тргу чека
Јун 2021.
