Паланка је некада, баш као и свако место бивше Југославије, имало институцију звану Корзо. Назив променада је звучао некако буржоаски труло, монархистички, те се име корзо запатило као прихватљиво у тим „тешким“ социјалистичким временима. Корзо је једна од најдемократскијих форми варошког парламентаризма, у којој сваког можете видети и бити виђен, у којој се мало говори, а много више гледа.
Корзо је ишао од робне куће, савијао код Рође, па кроз Уску улицу, до тадашњег Гурмана. Тако свако вече, ако време дозволи. Шетачи у оба смера, кибицери са обе стране. Места око корзоа била су катастарски издељена по неком неписаном правилу локалног заоставног права, наслеђена од старијих из твог друштва, који су заморени дугогодишњим момчењем одлучили да оснују породице и живот почну гледати очима својих родитеља. Та места су заузимала махом друштва из улице, делова Паланке, школе, заједничког интересовања. Тачно се знало ко где стоји, ко је испред Исхране, Млечног, Текстила, Оза, Алхоса, Центротекстила…, где су они из Зграда, Шумари, Кајакаши, Калошани … Свако је имао свој тренутак.
Педесет пара за цуњер, грицкање док се вилице не развале и жвале не појаве. Будице као крајпуташи, на стратешким местима, код Неђе, Макике, Џемике, Рође… Будица са два астала, шампитама, кремпитама, баклавама и тулумбама, и неизбежне црно беле фотографије Партизанове екипе из ко зна које године. Ред за надалеко чувен Рођин сладолед са којим се тада једино могао мерити Пеливан у Београду.
Симпатије, љубави, упознавања. Угледаш, срце ти затрепери, смири се док прође ђир, а онда опет. Размењују се погледи, по које добацивање, преносе се поруке. Корзо је обично почињао после школе, завршеног поподневног шестог часа. Путници би направили који ђир док им аутобус не крене, а мештани још који, па би онда журили да се ушуњају у кућу док не заврши други дневник. Друго време, други обичаји. Како неком данас објаснити да су средњошколци у дане викенда, из диска трчали да кући стигну до 10 сати.
Не сећам се да је икада било неке непријатне ситуације, туче или неког изгреда. Милицајци су тада били чувари реда, а знали смо их све по имену. Било је правила, поштовао се ред. Нико није смео да седне на ивицу излога. Колико пута се чуло: „Устани, ево га иде Џери“, а тај Џери (скраћено од Џеронимо) је имао тешку руку. Било их је који су попили васпитни и поносни су на то.
Корзо је био назив и за један мали бифе преко пута општине. У њега су улазили само они који су умели да пију. Радио је од 5 ујутру за прву смену, и за ону ноћну, раднике што дођу на „један и дај још један“ вињак, а попију га брзином о којој данашњи угоститељи могу сањати. Конобар у црном оделу, белој кошуљи и црној лептир-машни, а „тета“ у тамно плавој сукњи, прслуку, белој блузи и неизбежним боросанама.
Прође Корзо, остану црно-беле љуспице од цуњера и тишина у 10 сати. Да се не наљути госпон Курепа, за мене је уска улица још увек остала Уска. Недостаје ми корзо, ето бар једном годишње да станем, прошетам. Нажалост, знам да ће многа места из мога времена бити празна.
Зоран Гавриловић
