PIVNICE: Rođena je u Pivnicama 1943. godine u porodici koja se bavila poljoprivredom. Bila je jedinica u porodici. Udala se u Bački Petrovac 1961. godine sa osamnaest godina za Jana Hrubika. Jan je bio kamenorezac, koji je nažalost u mesecu junu preminuo.
„Bila sam deveruša mojoj sestri, a on dever kolegi sa kojim je radio i tu je nastala ljubav“. Nakon toga je otišao u vojsku, koju je služio u Zagrebu, a Zuska ga je za to vreme čekala.
„U februaru je stigao i u oktobru smo se uzeli“, sa lepim sećanjem priča nam Zuska i kaže da su u braku živeli lepih 56 godina. U to vreme je bila sedmogodišnja škola, a Zuska je završila svih sedam godina u osnovnoj školi u Pivnicama.
„Bila sam dobar učenik, dobro smo se slagali“.
U školi je Zuska naučila i da šije i da štopa, više praktičnih stvari od kojih je zavolela ono što dugo godina radi. Zuskini roditelji su joj kupili mašinu za štikovanje, na kojoj je počela da uči sa 15 godina. Učila je i na staroj mašini Singerici da radi beli vez. Odlazila je kod tetke Sofije, tako ju je selo zvalo i ona je učila mlade devojke zanatu i jako puno devojaka je naučila. Učila ih je beli vez, šareni vez, a kasnije je Zuska počela sama da radi i usput uči.
Sve novije mustre je sama pravila i bockala u časopisu iglom. To su u stvari rupice, koje se mažu petrolejom i specijalnom farbom i onda ostane natrukovano na platnu ili štofu, objašnjava nam Zuska.
„Najviše sam radila beli vez, na belom platnu ili damastu. To se natrukuje, okolo se tri puta štepa, iseče i počinje proces necovanja. Beli vez se može praviti i ručno“.
Šareni vez je pravila na slovačkoj narodnoj nošnji. Ljudi su doneli sebi materijal i Zuska im je odradila šta su tražili. „Prvu nošnju sam pravila Cibula Cariću“, seća se sa nostalgijom.
Takođe je pravila i za traktoriste, fudbalere radove, koje su se delile kao nagrade ili su im šili na majice.
„Radila sam i lekarima, medicinskim sestrama, raznim ljudima. Drugim ljudima sam trukovala da mogu da vezu. Moji radovi su odlazili za Nemačku, Australiju, Slovačku, Bačku Palanku, Novi Sad, Vrbas, Suboticu i daleki Mostar. Svuda sam bila sa svojim radovima poznata. Međutim najviše radova je ostalo u Pivnicama. Kada su se devojke i momci udavali ja sam im pripremala i posteljinu, ukrašavala suknju, stolnjake, peškire, zavese, ukrase za flaše za piće… Sve se tih dana ukrašavalo. Stalno imam posla i stalno radim“.
„Ljudi cene moj rad i to im predstavlja ogromnu uspomenu. Radila sam i za slave, razna ukrašavanja na primer za slavski kolač i trpezarijske stoljnake veoma velike. Takođe sam pravila i za devere „milej“, koji se nosio na leđima i tako su išli da prose devojke – toga više sada nema. Deverušama sam pravila kecelje. To je nekada bilo veoma lepo, ljudi su nosili takve stvari. Sada možda izlazi iz mode, ali ko ceni taj rad i zna da je vredan uvek mi se obrati“.
„Često sam radila do sitnih sati noću, kako bi bile zadovoljne mušterije na primer kao poklon u inostranstvo, trudila sam se da što lepše napravim. Najviše sam radila po porudžbini. Često kada su ljudi došli kod mene i hitno im je trebao neki suvenir, morala sam da izdvojim svoje radove da bih zadovoljila mušteriju. Radila sam i sveštenicima šareni vez, koji se nosi oko vrata. Skuvam ručak za dva tri dana i onda mogu raditi. Kada radim, moram da budem jako skoncentrisana, ujedno me to i opušta, smiruje živce, pošto ovo veoma volim da radim“.
„Na njivu nisam puno išla, nego sam uvek ovo radila, jer je ljubav preovladala i mogu reći da je to zahvalan posao, ko ga voli. Od svoje zarade sam uspela da kupim svašta u kući i još i da školujem sina. Nisam se žalila. Nekad su problem bile igle i konac, koje su se nabavljale u inostranstvu, na primer u Australiji, DMC i VESNA – zagrebački. Poslednju narodnu nošnju, koju sam uradlila kompletnu planiram da poklonim maloj komšinici Anđeli, koja ima osam godina“.
Prenela sam svoje znanje i naučila 10 žena iz Pivnica, kako Srpkinja, tako i Slovakinja. Svoje radove, koje sam dugo godina radila, ne bi se mogli prebrojati od 1966. godine i pre sam radila pa sve do danas. Jako se radujem, što učiteljice u školi „15 oktobar“ u Pivnicama uče decu da vezu, a to su učiteljice Blažkova i Čobrdova. Takođe se i konsultuju sa mnom“.
„Ja volim ovaj rad, sve ide u šifonjere, ali ja se nadam da će se to preokrenuti i vratiti u modu i da će ponovo na stolu biti postavljen lep rad. Radila sam do sada 60 punih godina, ali ne odustajem i ne prestajem. Sada ću nabaviti nove dobre naočare i rad može da se nastavi“, sa entuzijazmom nam priča Zuska.
