У Гундулићевој улици, станује Душан Перић последњи бачкопаланачки ковач и поткивач. Душан или Дуле како га готово сви зову, рођен је 26. марта 1943. године у селу Средња Чађевица у близини Бјељине. У Бјељини је завршио први разред ковачког заната и започео, други. Када се мајстор Цветко Пантић, преселио у Бачку Паланку и Дуле је заједно са њим отишао у ову варош.
– Одмах по доласку у Бачку Паланку, наставио сам да учим ковачки и поткивачки занат. На срећу, имао сам одличног учитеља поред себе -мајстор Цветка, који ме је добро упутио у тајне ковачког и поткивачког посла. Након што сам изучио занат, запослио сам се као шегрт код Рада Лаћарка, а не дуго затим почео сам радити у „Мајевици“. Нисам се превише задржао у овом, у то време познатом и признатом предузећу, јер сам отишао на редовно служење војног рока у Ваљеву, Сомбору, Сремским Карловцима и Петроварадину – каже Дуле враћајући филм, шездесет година уназад.
Занимљиво је да се јунак ове приче оженио када је био на војничком одсуству.
– Са мојом супругом Душанком, знао сам се готово од малих ногу. Нашу дугогодишњу везу озваничили смо у Бјељини, а свадба је обављена у Омладинском дому у овом граду. Након скидања сивомаслинасте униформе запослио сам се у бачкопаланачком „Тодор Дукину“. Међутим, након радног времена радио сам као ковач код Паје Цветинова. Без меха, ковачког чекића и наковња, нисам могао ни тада, баш као што не могу ни данас.
Радни век сам окончао у Комбинату подова „Синтелон“. Није било лако, али да бих отхранио и извео на пут моје двоје деце, нисам имао много избора – осим да радим пре и по подне, па и ноћу. А посла није фалило. Обављао сам откивање раоника, плугова, дрљача, шпартача. Оштрио сам секире, мотике, ашове… Некако више сам у то време, волео поткивачки него ковачки посао. Доводили су људи код мене у двориште своје ате, риђе, вране, алате, дорате. „Обувао сам“ их, и спремао за напорне послове у пољопривреди и превозу терета. Потковице сам правио сам, а чавле куповао у некадашњој продавници „Челик“ у Бачкој Паланци, али и Новом Саду. За ковачку ватру коју сам користио за „омекшавање“ гвожђа, ћумур сам правио у
Багремари.
Мада сам коње поткивао годинама, никада се није десило даме неки од њих удари, а знали су често да се узјогуне и одбаце потковицу десетинама метара од места где смо
је требали заковати. Добро сам познавао ћуди коња, па је и то један од разлога што сам релативно лако владао њима. Богами су то веома снажне жовотиње. Не каже се узалуд „Јак као коњ“! – истиче Душан.
Вредног и верног помагача у послу којим се бавио, а помало се њиме бави и данас, имао је у својој супрузи Душанки. Она је познавала ковачки и поткивачки занат, готово као њен супруг. Зато му је не ретко, била и десна рука у његовом послу.
– Моја супруга Душанка, никада ме није изневерила. Помагла је колико је могла. На њеним леђима, углавном је било и „подизање“ наше двоје деце, сина Миодрага (1966) и ћерке Светлане (1972). Сина није интересовао ковачки занат, а ни ја га нисам превише желео везати за њега. Такође, овај тежак и озбиљан посао не интересује ни моје унуке, али шта да се ради… Можда је и боље што је тако. Они су изабрали нека друга занимања, неки други пут у животу. Важно је да са успехом обављају, то што сада раде – напомиње јунак ове приче.
На поткивање ставио тачку
Некако са сетом у срцу, говорио је Дуле о времену када је поткивао коње. Како и не би, кад му је тај посао био посебно драг.
-Последњи пут коње сам поткивао пре седам– осам година. Мада сам за овај посао, да бих га лакше обављао направио једну посебну справу – бокс за коње, ипак сам одустао. Тежак је то посао. За њега треба доста снаге, спретности пре свега. Осим тога, до материјала за његово обављање све теже се долази. Теже од тога што више не поткивам коње, пада ми то што их је све мање. Готово да се у целој Паланци на прсте две руке могу избројати. Међутим, када угледам коња или коње на улици, обузме ме неко посебно расположење, срце ми посебно заигра… Љубав према њима, није се очигледно у мени још угасила – наглашава Душан Перић.
Растао сам се од Душана, који и данас на прагу девете деценије живота, запали ковачку ватру, да би својим пријатељима и познаницима, отковао мотику, секиру, ашов… Није то као некад, али како нам на растанку рекао, „Ништа више није, као што је некад било, па ни ковачки посао“.
