Život zaista može biti lep!

Ovo je priča 34-godišnjeg Zorana Petrovića iz Bačke Palanke koji već sedam godina živi sa dijabetesom.

0
3514

Nije bilo lako čuti da ću morati sebi da dajem insulin do kraja života. Ko bi to još prihvatio hladne glave?


Dok je doktor izgovarao sve te reči kojima mi saopštava da imam dijabetes tipa jedan, mogao sam da osetim kako mi se ruši svet. Na stotinu pitanja mi se sjurilo u glavu: kako sad, šta dalje, otkud meni, hoću li oslepeti, ostati bez noge, koliko može da se živi sa „tim“? Situaciju je dodatno otežavala činjenica da nisam znao ništa o dijabetesu, osim tih nekih strašnih priča o strašnim komplikacijama i da je to bolest koja „uglavnom muči stare ljude“.

Kao grom iz vedra neba

Oduvek sam bio sportski tip. Počeo sam da treniram i da se takmičim u disciplinama snage još 98. godine. Osvajao sam priznanja. Trenirao sam dva puta dnevno, ujutru bih trčao, poslepodne vežbao u teretani. Imao sam 105 kilograma i bio prilično snažan momak. Vodio sam računa o ishrani, slatko nikada nisam voleo, ne pušim.

Kada se sve to dogodilo, radio sam kao izviđač – diverzant u specijalnim jedinicama Vojske Srbije. Mogu reći da je to bio moj cilj koji sam uspeo da ostvarim. Kada sve ovo pričam, shvatam zašto mi je saopštavanje dijagnoze došlo kao grom iz vedrog neba. Sve je u redu, zdrav sam, treniram, hranim se zdravo, ne pušim, vodim jedan normalan uredan život i onda bam, saznanje da imam dijabetes i to u 27-oj godini života! Niko u porodici nema
dijabetes, niko koga znam, niko u okruženju… zato mi je sve to bio još veći šok!

Slabio na sopstvene oči

Brzo se sve to odigralo. Simptomi su se javili gotovo preko noći. Počelo je sa ogromnom žeđi. Nekada sam umeo popiti dve litre vode za 45 minuta. Sušila su mi se usta i stalno sam mokrio. Prvo sam pomislio da možda imam neki problem sa bubrezima, jer mi se sve to nikada ranije nije dešavalo. A onda sam počeo i da gubim kilograme. Jeo sam kao nikada pre, stalno sam bio gladan, a kilogrami su nestajali.

Jednog dana sam se popeo na sprat kod snajke. Spremila je punu tepsiju kolača. Iako nikada nisam bio sladokusac, tražio sam da mi napuni tanjir. Sve sam to pojeo za par minuta i još zalio sa dve čaše gaziranog soka od narandže. Kada je ona to videla, rekla mi je samo da bi mogao da proverim šećer, jer slične simptome ima sin od njene prijateljice kome je otkriven dijabetes. Odmahnuo sam rukom i nasmejao se. Kakav, bre, šećer, meni? Nemoguće!

Kako sam nastavio da slabim, uprkos tome što sam jeo ogromne količine hrane, u jednom momentu sam čak pomislio da imam ono najgore, karcinom. Izgubio sam deset kilograma za mesec i po dana i svi oko mene su već počeli da se brinu. Kolege u vojsci su me svakodnevno pitale šta se događa sa mnom.

Na prazan stomak 22

Jednog jutra sam odlučio da prekontrolišem zdravlje i tražio sam u Vojsci hitan lekarski pregled. Nakon što su mi izvadili krv i uradili još neke analize, pred mene je sa rezultatima u ruci stala doktorica. Pitala me je kako se osećam. Rekao sam da se osećam dobro. Stvarno sam u tom momentu mogao zgradu da preskočim. Međutim, ona mi je odgovorila ono što sam najmanje očekivao: „Zorane, niste dobro, vrednost šećera u krvi Vam je 22…“. To je bilo mereno na prazan stomak. Hitno sam prebačen na VMA.

Tamo sam nakon dva dana saznao od dr Zorana Hajdukovića da imam dijabetes tipa jedan i da ću do kraja života morati da primam četiri doze insulina. Iako su mi objasnili da to nije ništa strašno, da se sa dijabetesom normalno živi, mislio sam da će mi se svet srušiti! Nisam mogao da prihvatim da se sve to dešava meni, godinama unazad bavim se sportom, odlazim na takmičenja i imam samo 27 godina!

Najteže je bilo…

Tih dana na VMA sam dobio sve korisne informacije, obučili su me kako da sebi dajem insulin i dobio sam listu svih namirnica koje bi bilo dobro da od tada pa nadalje jedem. Prvih par puta mi je bilo nelagodno i čudno da sebi ubrizgavam insulin, ali vremenom sam se navikao.

Što se tiče hrane, ishrana za osobe sa dijabetesom je najzdravija moguća. Tu nema brljanja. Ovako bi trebalo da se svi hrane. Budući da nikada nisam bio ljubitelj slatkiša, a i vodio sam zbog treniranja računa o ishrani, nisam teško podneo potrebne promene. Mama je još uvek zadužena za kuvanje i stvarno se trudi da to bude zdravo i na vreme.

Ono što mi je dosta teško palo jeste što sam morao da napustim specijalne jedinice Vojske Srbije. Ipak je to bilo nešto čime sam hteo da se bavim u životu. Uz to, teško je bilo i staviti sve dnevne aktivnosti i obaveze u strog plan i satnicu. Nema preskakanja obroka, nema preskakanja insulina, o svemu se mora voditi računa.To je ono što me i danas ponekad opterećuje! Živeti sa dijabetesom nije problem, ali zaista zahteva da mu prilagodiš svoj tempo i aktivnosti tokom dana.

Bilo bi glupo kada bi rekao da danas, posle sedam godina, nemam periode kada potonem i kada bih najrađe pobacao i penkala i insulin i merač! Živ sam čovek. Ali, onda kažem sebi: „Život zaista može biti lep i imaš dosta razloga da se ne igraš sa njim!“.

Podrška

Najveću podršku imam u porodici. Već dve i po godine samu vezi koja je za razliku od svih prethodnih oslobođena tenzija i prepirki. Devojka je završila medicinu i zaista mi mnogo pomaže. Uz to, imam i dobrog doktora, dr Jana Riboviča koji mi mnogo pomaže i savetuje, kome verujem. Od samog saopštavanja dijagnoze, najviše informacija sam dobijao od doktora i na VMA i posle u Domu zdravlja. Nisam osoba koje voli da pretražuje po internetu. Verujem struci i za sada sve teče dobro.

Beli mantil

Izgleda da mi je uniforma suđena, samo neće biti zelene, već bele boje, ako sve bude teklo kako sam zamislio. Upisao sam, malo podstaknut svimešto mi se desilo, srednju medicinsku školu. Završavam je uz posao vanredno i zaista se nadam da ću uspeti u tome. Evo, ja sam vamživ dokaz da nikada nije kasno!

Pre sedam godina sam mislio da će mi se svet srušiti, a sada mislim da nikada nije bio stabilniji i na čvršćim nogama. Imam posao, završavam vanredno medicinsku školu, imam devojku sa kojom se lepo slažem, putujemo, treniram, čini se da je sve bolje nego pre.

Dijabetes tu ništa ne menja. On je sastavni deo mog života i trudim se da ga držim pod kontrolom. Proveravam šećer u krvi minimum tri puta dnevno i dva puta nedeljno radim profile. Samokontrola je ključna kada je reč o dijabetesu i njegovom držanju u granicama normale. Priznajem, još uvek se nisam pomirio sa činjenicom da ga imam, iako je prošlo već sedam godina. Ako sam u nekim momentima, oslabljen i zbunjen, imao pogrešne korake, sada više nego ikada pre imam razloga da se strogo pridržavam pravila. Želim da uživam u životu, da radim na sebi, da stvorim porodicu!

Ne brinem mnogo, trudim se da se ne optrećujem time šta mi se može dogoditi. Pridržavam se, to je do mene. Sve ostalo će biti, kako mora!

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here