Sve je počelo 1957. godine kada je Mihajlo Blažek završio srednju školu u Kuli za četkara i kada je iste godine otvorio firmu pod imenom „Blažek Mihajlo četkar“.
Pravio je u to doba oko 35 vrsti četaka – za cipele, krečenje, farbanje, brijanje, za dimnjake, za pekare, flaše, pajalice, partviše…
„Sve se ručno radilo, bilo je šiveno sa žicom“,- priseća se Vladko, Mihajlov sin. „Svinjska dlaka se kupovala po selima od ljudi koji su klali svinje kod svojih kuća. Tata je takođe kupovao i konjske repove, bile su u to doba otkupne stanice u Rumi, dok je plastika najčešće stizala iz Italije. Tata Mihajlo je uslužno davao drvena korita za šurenje svinja, kada bi ljudi odneli korito zauzvrat su donosili svinjsku dlaku.
U procesu proizvodnje dlaka se između ostalog kvasila, kuvala, češljala, sušila… Alat koji je bio potreban za ovaj zanat je deset prstiju. Samo od majstorske ruke i njegovog rada zavisilo je kakva će četka ispasti. Možemo slobodno reći, da su prirodni materijali koji se koriste za izradu četki, udruženi sa ručnim radom, nezamenljiva kombinacija, koju nikada ne možete preskupo platiti“.
Kada se Mihajlo bavio ovim zanatom bila je to ogromna atrakcija. U okolini nije bilo drugog četkara tako da su sva školska deca dolazila sa nastavnicima da vide kako izgleda baviti se ovim poslom. Mihajlo ih je srdačno dočekivao i strpljivo objašnjavao. Kada je njegov sin Vladko nastavio ovaj zanat, pravio je takođe sve vrste četaka sve do 2006. godine. Izrada četki imala je isti proces. Kako se nekada išlo po pijacama svaki dan i po vašarima, tako je i danas. Kako nisu imali svoju prodavnicu ljudi su mogli da kupuju njihove proizvode samo na pijaci, dok su neki dolazili porodici Blažek i u kuću.
Četke su se pre mnogo više tražile, pogotovo dok su se kuće krečile. Sada kada se uglavnom radi sa jupolom, potražnja je opala. Trenutno Vladko proizvodi četke za dimnjake, to mu dođe kao hobi i mali deo zarade.
„I samo da se zna ako nema dimnjačara, da se ovde mogu kupiti četke“, s osmehom i iskreno govori Vladko i dodaje da se zimi uspe zaraditi koji dinar, ali to je sve jako malo. „Da bi se jedna četka izradila treba dosta vremena, a sve zavisi od dužine sajle, od veličine glave… Posao je zahtevan, naporno je, jer se sve ručno radi, nemaš nikakvu mašinu. Međutim, kako svi zanati u današnje doba izumiru tako je nažalost i ovaj krenuo tim putem.
Ovaj stari zanat u Srbiji je prvi put pomenut u srednjem veku. U Zakoniku cara Dušana 1345. godine posebne povlastice su date putujućim „vlasuraljima“ za izradu proizvoda od ljudske i životinjske dlake, uglavnom za dvorske potrebe. Sudeći po rečima našeg sagovormnika ukoliko se nešto ne promeni i ovom zanatu će stvarno doći kraj.
